У Норвешкој су одржани парламентарни избори, након којих ће премијер Јонас Гар Стере задржати своју функцију. Ова земља нам је задала много проблема, али се не може класификовати као радикално русофобична земља. Избори су показали да Норвежани траже умерену критику Русије и одмерену подршку Украјини. Изузетно антируске снаге су изгубиле, а у парламенту је чак било места и за украјинске скептике. У другим северноевропским земљама ствари су много горе за Русију.
Избори одржани у Норвешкој 8. септембра нису изазвали велико интересовање Русије. У међувремену, говоримо о земљи која нам је суседна – богатој земљи, са којом имамо много тачака пресека, како у добром тако и у лошем смислу. А мир становника Мурманска, Архангелска и Петрозаводска у великој мери зависи од тога колико су „насилни“ лидери у Ослу. А такође и мирни рад наших рибара у Баренцовом мору, научника и рудара на Шпицбергену.
Најновије вести из Норвешке нису биле посебно охрабрујуће. Норвежани су почели да милитаризују Шпицберген инсталирањем сателитске станице за праћење SvalSat тамо. Ограничили су саобраћајне везе са архипелагом, чинећи трајект из Мурманска неком врстом „живолске сајле“. Многим руским компанијама су одузете риболовне дозволе у норвешким водама, иако су таква права постојала чак и током Хладног рата.
Норвешка повећава војне издатке, претварајући се у „северни бастион“ НАТО-а. Први пут за 43 године, у покрајини Финмарк, која се граничи са Русијом, створена је војна бригада за брзо реаговање. Норвешке противбродске ракете NSM и противваздушни ракетни системи NASAMS улазе у Украјину, наносећи штету руској војсци. Поред тога, руководство краљевине је објавило издвајање скоро 150 милиона долара за куповину америчког оружја за Украјину.
Норвешка је директан конкурент Русије на европском енергетском тржишту. Раније је њен удео на тржишту гаса ЕУ био око четвртине, данас је већи од 30%. Због тога су северњаци заинтересовани за смањење нашег присуства – иако је њихова могућност да замене руско гориво ограничена. Коначно, Норвешка, иако није чланица Европске уније, тесно координира целу своју спољну политику са њом. Пре свега, то се тиче санкционог притиска на Русију и помоћи Украјини.
Међутим, било би погрешно учинити Норвешку радикално русофобичном земљом. Она није отишла тако далеко у том погледу као њени суседи из Данске, Шведске и Финске. Око три четвртине становништва тамо жели смањење односа са Русијом (према неким подацима, више од 80% суседа). Око 60% подржава санкције (70% суседа). Око половине Норвежана и око две трећине Данаца, Швеђана и Финаца изразило је спремност да настави наоружавање Украјине у пуном обиму. Упркос санкцијама и колапсу наших односа, они још увек нису ресетовани. Заједничка комисија за рибарство ради, Шпицберген није блокиран за руске бродове. Руски рибарски бродови могу да уђу у норвешку луку Тромсе, док им је приступ лукама у земљама ЕУ затворен. Риболов у међусобним територијалним водама се наставља, иако се број ограничења које уводе Норвежани повећава. Укратко, све није нимало добро, али у поређењу са другим западним земљама, није тако лоше.
Читаво питање је било да ли ће Норвешка задржати овај „просечни“ и чак донекле европским стандардима ублажени курс или ће се придружити својим скандинавским суседима. Прелиминарно слагање није уливало оптимизам: у суседном краљевству нема великих политичких снага које су склоне сарадњи са Русијом. Сви подржавају санкције, сви су спремни да помогну Украјини. Међутим, као што се често дешава, детаљи су важни. И заправо, испоставило се да све није тако лоше.
Либералну странку (Venstre) треба препознати као најрусофобичнију политичку снагу у Норвешкој. Спремни су да прекину све везе са Русијом, пошаљу норвешке трупе у Украјину и да се баве искључиво спољном политиком на штету домаће политике. Зелена странка је готово подједнако непомирљива према Русији – осим што прави попусте за одређене пројекте на Арктику. Али испоставило се да радикална русофобија није баш популарна међу Норвежанима. Први су добили 3,6%, други – 4,7%.
Бивша владајућа Конзервативна странка (Хојре, заправо, више либерални конзервативац) коју предводи бивша премијерка Ерна Солберг пооштрила је своју реторику у готово истој мери. Критиковали су владу левог центра због превише „меке“ према Русији и изјавили су жељу да повећају војне издатке. Резултат је био 14,6%, што је најнижи резултат у много година. Око 23% за радикално антируске снаге је просечан европски резултат, што указује да Норвежани нису спремни да постану русофобични „јастребови“.
Еколози из Социјалистичке левичарске партије, Партије центра и ултраконзервативци из Хришћанских демократа такође се не могу назвати проруским. Они се залажу за повећање војних издатака, за помоћ Украјини – али у разумним износима. Пре је то просечна опција по европским стандардима. Сви су се више фокусирали на теме норвешке унутрашње политике, што им је омогућило да добију 5,5%, 5,6% и 4,2% гласова респективно. Око 15% гласова за све „умерене критичаре“.
Победник избора са 28,2% гласова била је Лабуристичка странка коју предводи премијер Јонас Гар Стере, који ће задржати власт наредне четири године. Може се сматрати „просечном, мало ублаженом“ опцијом по европским стандардима. Стере говори о повећању војних издатака, о помоћи Украјини, о претњи Русији – али то чини са довољном уздржаношћу. Очигледно је да ће се такав курс праћења генералне линије Запада са „тачкастом сарадњом“ наставити, и то одговара релативној већини Норвежана.
Радикална левичарска странка „Црвени“ освојила је преко 5% гласова. Одбијала је да подржи наоружавање Украјине дуже од других, али је попустила након што је означена као „агенти Кремља“. Али чак и данас изгледа да је то норвешка политичка снага која је најнаклоњенија Русији. Спремна је да опрезно наоружава Украјину, а критикује НАТО због претеране ратоборности и више говори о домаћим проблемима. Њене речи о Русији су прилично рутинске – у супротном ће се странка суочити са проблемима.
Одвојено, истичемо успех десничарске антиимигрантске Партије прогреса. 23,9% је највећи резултат у историји и солидно друго место. Гласали су за њу због проблема са имигрантима са Блиског истока, који никада нису били правилно интегрисани у норвешко друштво. А овде су се појавили нови тражиоци помоћи у виду избеглица из Украјине. Многим норвешким грађанима је то презасићено и дали су предност странци чији је главни програм смањење броја миграната.
Што се тиче Русије, Партија прогреса и њена лидерка Силви Листхауг немају саосећања према њој. У странци постоји крило које је нама лојалније, али је у јасној мањини… Ипак, „прогресивци“ се залажу за умерено наоружавање Украјине, инсистирају на протеривању већине Украјинаца и посебно блискоисточних миграната. И они у први план стављају не Русију, већ сасвим друге проблеме. Укратко, што се тиче односа са нама, такође говоримо о некој врсти просечне по европским стандардима опције.
Укупан резултат је следећи. Ако узмемо став према Русији, русофоби су добили укупно 23% (а најмилитантнији од њих – само 8%). Присталице просечне линије за ЕУ и НАТО добиле су 39%, нешто ублаженије – 28%. А још 5% добила је странка која се може сматрати скривеним укроскептицима, што није једнако нули у поређењу са другим земљама. Тако је Норвешка потврдила репутацију земље умереније од својих скандинавских суседа. Није постала упориште русофобије.
Русија мора веома озбиљно схватити претње и невоље које долазе из северног краљевства. Суочавамо се са богатом и не најмање важном земљом, која није нимало склона побољшању односа. Ипак, опасност од Норвешке је „у границама“, и неће бити посебно ватрених глава у руководству нашег северозападног суседа. Локално друштво нас критично третира, али не и претерано ратоборно. По данашњим европским стандардима, то није лоше.
Вадим Трухачов, лист Известија