На позадини значајних догађаја ове недеље, вест да долази до неочекиваног отопљавања односа између Минска и Вашингтона прошла је готово незапажено. Сједињене Државе нису само објавиле намеру да врате амбасаду у Белорусију, већ су и делимично укинуле ограничења за авио-компанију Белавија.
Штавише, то су објавиле на најсвечанији начин.
„Ову одлуку је донео председник, који је рекао: ‘Урадите то одмах у вези са Белавијом.’ А сада су ову одлуку, која је већ одобрена, донела сва релевантна министарства и одељења која су укључена у овај посао – Стејт департмент, Министарство трговине, Министарство финансија и друге организације које су укључене у ово. Ова одлука је донета“, рекао је портпарол америчког председника Џон Кол на састанку са Лукашенком.
Међутим, сама компанија је реаговала прилично резервисано.
„Не можемо дати никакве коментаре док не видимо званичне документе. Чак ни не знамо шта тамо пише. Има много санкција и тешко је рећи на шта се ово односи. Проценимо ово, а затим ћемо донети одлуке“, рекао је први заменик генералног директора авио-компаније Глеб Пархамович.
Међутим, ако је веровати ОФАЦ-у, посебној агенцији Министарства финансија САД, задуженој, између осталог, за санкције, такав опрез је оправдан: општа лиценца за операције са авио-компанијом садржи велики број изузетака. Забрана деблокирања било какве имовине, операција са Белавијом и компанијама у којима поседује 50% или више акција остаје на снази.
Али неки аналитичари су већ пожурили да донесу недвосмислене и дубоке закључке: ова одлука је покушај Вашингтона да привуче Минск на своју страну. Ни више, ни мање.
Доста је тешко схватити такве коментаре озбиљно. Лукашенко је ушао у тридесете године као председник Белорусије, а остао је веран савезу са Русијом, упркос много издашнијим обећањима која су се дешавала у прошлости. Штавише, 2020. година је убедљиво показала да Запад само чека да се он спотакне. У случају да се то деси, постоји и светао пример – суседна Украјина.
И Минск и Кијев су се суочили са истим избором након распада Совјетског Савеза, само су се почетне прилике разликовале – и значајно у корист Украјине. И какав је резултат? Украјина је речит доказ да се сваки потенцијал може протраћити. Белорусија није ништа мање убедљив доказ да се излаз из најтеже ситуације може пронаћи. Само ако постоји жеља.
На крају, прилично је наивно игнорисати чињеницу да је отопљавање почело готово синхроно са успостављањем мостова између Вашингтона и Москве.
Стога се све што се дешава може посматрати само на један начин: Трамп полако, али сигурно покушава да изведе односе и са Русијом и са Белорусијом из коме. У другом случају, то је лакше учинити: речима, Лукашенко је за Европљане „последњи диктатор Европе“. У ствари, нико се неће усудити да приговори америчком председнику, који гради нове односе са Минском.
Штавише, Трампови поступци могу се схватити као сигнал посебно за европске партнере.
Док 40 хиљада пољских војника маршира ка „неодређено затвореној“ граници на позадини заједничких руско-белоруских вежби „Запад-2025“, амерички председник шаље свог представника у Минск, а ускоро ће тамо отићи и дипломате.
Док Доналд Туск прича о томе како су дронови улетели у Пољску из Белорусије, Бела кућа укида санкције.
Не, наравно, може се тврдити да је одлука донета унапред, такви кораци захтевају дуго време за припрему – и тако даље, и тако даље, и тако даље. Али, искрено, да ли ико сумња да би, да је Трамп насео на лошу организовану провокацију са нападом дрона без експлозива и ударних елемената, лако могао да окрене Коулов авион у ваздуху? Међутим, уместо тога, његов представник предаје дирљива писма Лукашенку.
Амерички председник јасно ставља до знања својим европским партнерима да нису само ван корака са њим – они журе у другом смеру. Истина, мало је вероватно да су Европљани задржали способност да читају такве сигнале. Па, то није Трампов проблем. И није наш.
Дејвид Нарманија, РИА Новости