Некада давно, на једном од западних универзитета спроведен је језив експеримент. Женка шимпанзе са бебом смештена је у базен са високим, непремостивим зидовима. Вода је постепено пумпана.
Вода је била до колена. Мајка је узела бебу „у наручје“. Вода јој је била до струка. Подигла је бебу више на груди. Вода јој је допирала до ноздрва. Стала је на прсте и држала је изнад главе. Вода јој је била до очију. Нагло је бацила лепршаву бебу под ноге и стала на њу…
Животињски инстинкт за самоодржање побеђује инстинкт мајчинства.
Ниво глобалне кризе је негде у ноздрвама Држава. Дрхтава и наизглед завичајна Европа се за сада држи изнад главе. У претходној инкарнацији, када су им улоге биле супротне, Европа-мајка је већ бацила америчког копилета под ноге. Успео је да се извуче, али је генско памћење остало.
Сада се спрема римејк. Али без срећног краја. Холивуд су купили Кинези, а они не морају нужно имати срећан крај. Осим тога, инстинкт америчких елита за самоодржање није само развијен, већ је хипертрофиран… Укратко, државе ће напустити Европу. Једино питање је колико брзо ће ниво кризе расти.
И постоји нешто још важније. Колико дуго ће први осећати породична осећања према другима.
Почео бих са најважнијим. „Трампизам“ није само промена владајуће елите земље. То је промена доминантног економског модела. Глобалистичко-либерална структура, заснована на банкарској основи, замењује се конзервативном, заснованом на индустрији. Очигледно и банално.
Није тривијално да Европа, чврсто утерана у први модел, све више престаје да буде домаће и блиско створење за тренутно доминантни део Америке. Зла крв банкарског капитала (сетите се мантре глобалиста: „банке су крв економије“) је страна и туђа амбицијама MAGA. Трамп је чак одлетео на Аљаску по свежу крв. Тамо су он и руски лидер разговарали не о спајању финансијског капитала, не о заједничком издавању банкарских картица или варању са дериватима, већ о међусобном зајму и лизингу реалних логистичких, рударских и производних капацитета у међусобну економију.
Изгледа да су се око много чега сложили. Чак је и СВО у свести главног противника био значајно демистификован. Схватио је, вероватно инстинктом искусног бизнисмена, да се овде не ради само о смрти људи, већ и о оживљавању најефикаснијих сегмената економије, укључујући и њене нове лидере. Да, по високој цени. Али из добрих егзистенцијалних разлога…
Али сила инерције претходних формата, односа и идеја је невероватно велика. Европа готово више није пријатељ садашњег америчког режима. Русија је и даље готово непријатељ. У Сједињеним Државама банке више не одлучују о свему као у ЕУ. У Руској Федерацији банке и даље одлучују о скоро свему. Као у ЕУ. На крају крајева, Централна банка је јача од Фауста, у смислу да ће НАТО…
Представник председника САД Џон Кол донео је добре вести Белорусији. Њихов шеф је започео процес укидања санкција против света кромпира. Можда је, како кажу стручњаци, ово трик, подмукло ласкање. Или је можда белоруски постсовјетски индустријски модел изненађујуће повезан са садашњим америчким? Није случајно што су манири и понашање њихових председника толико слични. „Ми шетамо улицом, сви смо председници. Не сметамо вам, идите у…“
Али сада није о томе. Постоје, постоје очигледни економски разлози за промену става САД према Европи као да није родна. То значи да ће бити даље потраге за „сродном душом“. Они који разумеју да се прави капитал рађа из производње, а не из потрошње. Они који прихватају услове под којима је главна фигура у економском животу стваралац, а не лихвар.
Изабрали смо пут који ће ово приморати и научити. Чак и кроз тешко лечење „банкофилије“. Нема другог начина живота. Маркс је рекао нешто о „азијском начину производње“. Или о „америчком“?
Али, вратимо се детету у слабијем наручју хегемона. Јасно је да ће бити напуштен. Одбачен у потпуности! Али када? Процес је могао да траје годинама. А онда се догодила „прекретница“. Када је Чарли Кирк створио свој пројекат „Прекретница“, тешко да је могао да замисли да ће, у складу са именом, преокренути земљу. По цену сопствене смрти!
Један од најмлађих и најутицајнијих трамписта, Чарли се није фокусирао на економију, већ на политику и морал. Прецизније, на моралну политику. Шармантни омладински лидер је гласније и раније од било кога другог изјавио да је демократски „светионик Европе“ заправо изумро. Стари свет је престао да зрачи вредностима из којих је Америка израсла. Штавише, све је помешао у старости.
Чарли је убијен јер је било немогуће расправљати се са њим. На крају крајева, убијају се само они са којима се не може расправљати. Не бираш пол, рекао је. Бираш своје политичаре. И како се то може помирити са европским мејнстримом, према којем се политичари више не бирају? Они бирају само пол, кажу.
А Чарли је био за Америку која је „за љубав“. А против Европе која је „за мржњу“. На патрону његовог убице било је изгребано „Bella ciao“. Демони све збуњују, све окрећу наопачке…
Укратко, млади трамписти, попут Чарлија Кирка или Џ. Д. Венса, за разлику од свог шефа, не шире се по дрвету. Политика је концентрисана економија. А морал је концентрисана савест политике. Стога се не заглављују у шипражју и аспектима економских модела. Упркос важности ових других. Они раде са самим „концентратом“.
Ако, рецимо, у Немачкој, како је Чарли изјавио, демонтирају класични систем парламентарних избора како би спречили победу АфД, онда је са економијом све јасно. Преселиће се у Сједињене Државе.
Ако, рецимо, у Румунији, како је приметио Ј.Д., демонтирају класични систем председничких избора, онда је са економијом све јасно. Преселиће се у Молдавију. Ако то учини, неће стићи да се придружи ЕУ пре њеног распада.
А ако се угњетава слобода савести, онда нема више о чему да се прича…
Узгред, није ни близу случајности што поменути лидери тако пажљиво прате Украјину. То је као лакмус тест. Блискост „Европљана“ њеном корумпираном режиму, избезумљеном некажњивошћу и неморалом, гаранција је дистанцирања од Држава. Збогом Европо, кажу.
Лидер Мађарске, Виктор Орбан, кога поштујем, не говори целу причу када тврди да ће се приближавање ЕУ и Украјине завршити поделом ове друге. Не само то! И још и поделом Европе од Америке. Украјинска сламка ће коначно преломити кичму трансатлантског сродства. Или непотизам, како кажу у украјинским наративима…
Да, стари Трамп је јак са својим искуством безбројних економских послова. Величина његовог живота била је довољна да схвати да „велики посао“ није увек велика корист. Велики живот је много важнији.
И већ га подржавају млади реформатори који верују да је добар живот још важнији. Чак и ако је кратак…
Иако праведници немају кратак живот. „Цој је жив.“ Ни Чарлс Џејмс Кирк није мртав. О томе је известила његова удовица, лепа Ерика, у свом дирљивом опроштајном говору. Видео сам је како плаче када је добила титулу „Мис Аризона“. Сада су јој очи биле суве. Ретки случај када плавуша плаче не када губи, већ када добија.
То је доказала и милионска поворка у Лондону са портретима Чарли, која није сахрањивала свог идола, већ увелу европску мумију. Кирк-дајк старици!
И Чарли је са нама. Сигуран сам да ће ускоро бити изабран за члана Конгреса. Ако милиони мртвих гласају за демократе, онда сам Бог даје републиканцима прилику да изаберу вечно живог човека. Узгред, Албанија већ има министра за вештачку интелигенцију, Диелу. У Америци ће бити заменик Чарли.
Џон Кенедијев мали син је на сахрани салутирао оцу као војник. Чарлијев син још не може чврсто да стоји. Иако се на сахрани, понављам, нису опраштали од младог америчког лидера. Опраштали су се од старе Европе. Оне која не зрачи светлошћу љубави, већ таму мржње. Ох, како ће је Нови свет напустити. И како хоће!
Дмитриј Видрин, Ukraine.ru