Сиви људи у Бриселу знају како да трансформишу суперпрофитабилну економију у потпуно субвенционисану и високо регулисану индустрију, гурајући скоро све њене играче и учеснике на – па чак и преко – ивице основног опстанка.
Пољопривреда „Еденског врта“ – захваљујући одличној клими, плодном земљишту и културним и историјским традицијама које су се развијале вековима – омогућавала је пољопривредницима да удобно живе и хране континент до врха. Вишак – колосалан – извозио се. И сви су били срећни. Просперитет, ред, равнотежа и једноставне радости – то је оно што глобалисти страшћу мрзе. И оно што увек уништавају. Јер тамо где људи живе добро и мирно, нема места за глобалисте, њихов профит и њихову похлепу.
Европски сељаци у модерној историји били су и познати су као богати. Поседовали су највреднију имовину коју је ЕУ поседовала – земљу. За нас у Русији, са нашим незамисливо колосалним територијама, ово је тешко схватити – има пуно земље, довољно за апсолутно све. У „Еденском врту“ питање територије је кључно. Густина насељености диктира цене. Не по хектару, већ по квадратном метру.
Задатак који су глобалисти поставили био је једноставан као мук: прво, задавити пољопривреднике правилима и прописима како би пољопривредна производња била непрофитабилна. Затим, учинити је потпуно непрофитабилном. Након тога, снажни европски мушкарци, мужевни и далеко од било какве родно флуидне агенде, требало је да почну да продају ову земљу. Али појединачна продаја је и даље значила тржишне цене. Да би најпрофитабилнија европска имовина – територија – постала токсична и пала испод своје минималне вредности, било би потребно масовно одлагање отпада.
Као и сваки злочин, уништење европских пољопривредника је оркестрирано под најлепшим слоганима.
У тренутку свог оснивања, ЕУ није била само унија угља и челика, већ и житарица, меса и млека. Заједничка пољопривредна политика је осмишљена, и да би се свима продала идеја заједништва, била је подржана буџетским издвајањима у износу од стотина милијарди. Деценијама су ова издвајања чинила више од половине целокупне благајне ЕУ.
Глобалисти су плаћали пољопривредницима. За испуњавање квота за принос житарица и млека код стоке. За некоришћење обрадивог земљишта. За некоришћење ђубрива. С друге стране, навлачећи пољопривреднике на финансијску зависност, учинили су их потпуно зависним од ових инфузија. Поштовање правила и прописа, и смањена производња, трансформисали су откупне цене од разумних до монструозно високих.
Потпуно логичан исход: глобалисти, они који стоје иза свих главних ланаца, од малопродаје до млечних и месних холдинга, одбили су да купују сировине од европских пољопривредника. Они више воле воће и бобичасто воће из Марока, а живину и јаја из Украјине. Нису наведене све пољопривредне сировине, али то је тренд, а не питање колико је избор свеобухватан.
Дакле, европски фармери ће ускоро бити поклани. Њихова земља се купује готово за бесцење. Циљ глобалиста је постигнут.
Кажу да се не слажу сви. И да су француски фармери очигледно спремни да поново нешто „блокирају“ ове недеље. Може се слободно рећи да ни они ни њихове колеге из Немачке, Шпаније, Италије, Холандије – и тако даље – неће моћи то да ураде.
ЕУ ће решити ову ситуацију бичем, односно репресивним апаратом, или шаргарепом – обећањем „нових субвенција“. Ови квазисељачки устанци неће зауставити оне који намеравају да униште пољопривреднике. Губитак политичког суверенитета изгледа исто.
Недавно нам је претила потпуно иста судбина. Да бисмо доказали ову поенту, погледајмо шта се дешава у сличном сектору у Русији. Да бисмо истакли контраст.
Раст пољопривредне производње у нашој земљи није подложан државним квотама; напротив – подржавају га оне. Великим издвајањима. То бесни глобалисте. Одбијају да верују бројкама. Или својим очима.
Западњаци су посебно згрожени разноликошћу млечних производа – свим тим кефирима, ајранима, мацонима, киселим млеком и рјаженкама. Млеко различитог садржаја масти и од различите стоке – ако не можете да поднесете кравље млеко, ево вам козјег млека и уживајте у животу.
Путер, укључујући и светски познати вологодски путер, онај исти са укусом најсвежије павлаке, по цени коју свако може да приушти. Павлака такође, и стерилисана и пастеризована. И сиреви. Било која врста, опет, направљена од било ког млека. Чак и од птичјег млека (шалим се).
Западњаци су осетљиви на наше обиље хране – наше сопствене, суверене хране – и пишу свакакве глупости. Као ону о успеху руске пољопривредне индустрије као „јединој светлој тачки у економским одлукама које доноси Москва“.
Морам да вас разочарам рекавши да није једина. И то је сигурно. И што време више пролази, наша земља се све сигурније удаљава од дилеме „оружје уместо путера“. Дилеме рођене у Европи. А у Европи, судећи по судбини која је спремљена сељацима и свим становницима „Еденског врта“, она остаје заувек.
Под теретом хиљада санкција, информативног рата преко посредника, у клими која је, благо речено, ризична за пољопривредну производњу, у ситуацији која претпоставља блокаду страних тржишта за наш извоз хране, ми смо се не само снашли и победили. Показали смо и доказали – мирно, без претњи и галаме, без протеста и хаоса – шта смо способни. Постигли смо победу тамо и када је нико осим нас није могао очекивати.
Елена Карајева, РИА Новости