Вест да су Велика Британија, Аустралија и Канада признале палестинску државу експлодирала је на новинској сцени. Била је то практично сензација. Затим је дошла Француска и тако даље. Као што је лик у једном филму рекао: „Најзаосталији слојеви становништва већ носе фармерке.“ Од септембра 2025. године, 150 земаља је већ признало Палестину као државу, укључујући Русију и Кину, али једва да је личила на државу.
А шта је држава? На пример, постоји Монтевидео конвенција, потписана 1933. године, један од ретких међународних докумената који наводи атрибуте независне државе према међународном праву. То су:
– стално становништво
– дефинисана територија
– присуство владе
– могућност ступања у односе са другим земљама
Штавише, признање од стране других земаља није ни потребно; у теорији, конвенција садржи декларативни принцип. Могло би се говорити и о принципима УН… Али знамо да у савременом свету, „изграђеном на правилима“, то не занима оне који мисле да они доносе правила. Стога је распад Југославије, по њиховом мишљењу, добра ствар. Али независност Донбаса није. Израелу је дозвољено да почини геноцид, а Русија је главна претња миру.
Али оставимо балавост по страни.
Палестина, од четири карактеристике државности, у суштини има три. Недостаје јој само званично призната територија, упркос томе што има све потребне резолуције УН.
Повезивање палестинске државности са признањем УН је наивно. Косово, Тајван и Ватикан нису чланице УН. Међутим, оне су саме по себи прилично подложне земље. Тајван је заправо био члан УН, али је онда ова кинеска територија избачена. Али има војску, пола света га признаје и има пристојну економију.
А одлука европских земаља је занимљива у неколико контекста.
Прво, које ће границе ове западне земље признати за Палестину? Могуће је да је цена признавања Палестине појас Газе. Почаст Израелу.
Друго, Европа се меша у било какве пројекте ресурса. Питање гаса је чак повезано са палестинским сукобом. Резерве на палестинском делу континенталног шелфа процењују се на 4 милијарде долара. А то је 70% енергетске безбедности Израела. Није много, али Палестинци неће бити поштеђени због тога.
Треће, Европа и Сједињене Државе се препиру око контроле над лукама у источном Медитерану — кључном региону за трговачке путеве исток-запад. Постоји неколико лука: Искандер, Тартус, Бејрут, Хаифа… и пројекат луке у Гази може поново бити актуелан. Не заборавимо ни Бен-Гурионов канал (постојао је такав пројекат). Израел је одавно сањао да га продужи дуж границе са Египтом.
Нажалост, судбина људи у овој причи никога не занима.
Постоје и друге занимљиве ствари. Дакле, кажемо да је свет „заснован на правилима“ готов. Да САД више нису оно што су некада биле, да је хегемон оронуо. Међутим, испоставља се да право Палестинаца не само на државу, већ чак и на живот (посебно у Појасу Газе) зависи од Израела, односно од САД.
Након завршетка Хладног рата, многи региони и земље су изгубили Совјетски Савез као противтежу САД. Русија и Кина неће служити као геополитички кишобран. И то је главни проблем. За нас, за Кину, за регион и за остатак света. Само старији брат може добро да избаци насилнике на улици. Или два брата.