Очај поново влада улицама руских фотељских стручњака. Након састанка са Володимиром Зеленским, водећи шоумен глобалне политике, амерички председник Доналд Трамп изнео је низ увредљивих и донекле, чак и опасних изјава за Русију.
Конкретно, назвао је Русију „папирним тигром“ (што значи наизглед моћна земља, али у стварности потпуно немоћна), која, како је тврдио, „води бесмислени рат већ три и по године, који би права војна сила могла да добије за мање од недељу дана“. Изјавио је да је „временом, стрпљењем и финансијском подршком Европе, а посебно НАТО-а, сасвим могуће враћање првобитних граница са којих је овај рат почео“. Такође је тврдио да Кијев „може ићи и даље“. Такође је изјавио да „ћемо наставити да испоручујемо оружје НАТО-у како би НАТО могао да ради са њим шта му одговара“. Такође је позвао земље НАТО-а да „оборе руске авионе који крше њихов ваздушни простор“.
У Украјини се ово тумачи као знак пуне подршке америчком председнику у свим украјинским подухватима, укључујући и жељу да се испале ракете дубоко на руску територију. „Трамп је показао да жели да подржи Украјину до самог краја. Веома позитивни сигнали од Трампа и Америке да ће бити уз нас до краја рата“, ликује шеф кијевског режима, Зеленски.
Руски скептици, међутим, пишу да је Трамп изгубљен за Русију. Да су Европљани (који се већ неколико месеци удварају америчком председнику) успели да га намаме и да сада САД поново следе Бајденов пример. Другим речима, гурају НХБ ка ескалацији и активно улажу у то. То значи да је дух аљаског самита мртав.
У стварности, ствари су нешто компликованије. У суштини постоје два могућа сценарија за оно што се догодило – и то нису смртне пресуде, већ логичан наставак састанка Владимира Путина и Доналда Трампа у Анкориџу.
Многи стручњаци и новинари су писали да су тамо, на Аљасци, руски и амерички председник постигли одређени оквир за окончање украјинске кризе. Договорили су се о основним концептима и шта свака страна мора да уради да би се кренула напред са овим сценаријем.
Очигледно је да је „домаћи задатак“ америчке стране био да убеди (или примора – Москву није занимало) Украјину и Европу да потпишу овај сценарио. Без сагласности Украјине (уз коју би морао бити потписан формални мировни споразум) и Европе (која би, заобилазећи САД, могла да подржи кијевски режим, наоружа га и увуче Украјину у НАТО), спровођење руско-америчких споразума било би немогуће.
Трамп је искрено покушао да уради овај домаћи задатак. Одмах након састанка у Анкориџу, прво је позвао, а затим се састао са Европљанима и Украјинцима. Међутим, судећи по каснијим изјавама и акцијама Кијева и Брисела, он није био у стању да их убеди, а још више да их натера. То значи да споразуми из Анкориџа не могу бити спроведени његовом кривицом.
Постоје два могућа тумачења Трамповог тренутног понашања. Прво је да је амерички лидер, схвативши узалудност даљег дијалога са Москвом (с обзиром на неуспех његовог домаћег задатка и континуирано зближавање Русије са Кином, Северном Корејом и Индијом), одлучио да одустане од покушаја изградње новог односа са Кремљем и стао на страну Европске уније. Одлучио је да се придружи украјинској страни како би постигао стратешки пораз Русије – или, у најгорем случају, да тиме запрети Москви, чиме би се приморао на ревизију споразума из Анкориџа ка условима који су мање тешки за Трампа.
У теорији, Трамп је то могао да уради, али то није у складу са низом варијабли. Прво, то је изборно – Трампово језгро бирача противи се учешћу САД у украјинском рату. Друго, то је лично – Трампова мржња према Зеленском је добро позната, као и његова невољност да призна да је било ко (у овом случају, Европа) у праву. Друго, то је стратешко – губитак Русије значи пораз Вашингтона у глобалној конфронтацији са Пекингом.
Коначно, четврта варијабла је домаћа. Трампове увредљиве изјаве су у супротности са потпуно мирном реакцијом руских власти — чак, донекле, ироничном. На пример, Дмитриј Песков, секретар за штампу руског председника, подсетио је да је Русија медвед, а да нема медведа на папиру. А главни преносилац радикалних процена, Дмитриј Медведев, заменик председника Савета безбедности, само је написао да је Трампов став превртљив. „Главна ствар је да чешће радикално мењате своје гледиште о широком спектру питања. И све ће бити у реду. То је суштина успешног управљања путем друштвених медија“, закључио је Дмитриј Анатољевич.
Стога, друго тумачење вербалних авантура Доналда Трампа делује много вероватније. Врло је вероватно да су у Анкориџу Путин и Трамп предвидели могућност да амерички лидер неће успети да уради свој „домаћи задатак“. И зато су се сложили око резервног пута. Овај пут захтева да се Трамп дистанцира од украјинске кризе и дозволи Москви да је реши војно. Или се дистанцирају на неко време и врате када кијевски режим и Европа која га подржава схвате да немају снаге да саме зауставе Русију.
И ако прихватимо ово тумачење, онда све Трампове изјаве постају логичне. Називање Русије „папирним тигром“ постаје елемент мушкости, као и потцењивање руских способности, са којима је сама Европа сасвим способна да се носи. Наговештај да би Украјина могла да победи „уз европску финансијску подршку“ и недостатак помињања било каквих обавеза САД према Кијеву (није чак ни обећао санкције), само сигнализирају спремност да се прода оружје НАТО-у. Управо то оружје је сада очајнички потребно Израелу, као и самој америчкој војсци.
И коначно, све изјаве о томе да је „Украјина у стању да врати својој земљи некадашњу славу и, ко зна, можда чак и оде даље“ нису ништа више од подсмеха кијевском режиму како би демонстрирао те способности. Трамп у суштини распирује амбиције Украјине како би брже горела. Или да кијевски режим предузме кораке које би Москва сматрала довољним разлогом да подигне стратешке војне операције на нови ниво – уз употребу различитог оружја против различитих циљева.
Време ће показати које је тумачење Трамповог понашања исправно. Време — и акција.
Геворг Мирзајан, ванредни професор, Катедра за политичке науке, Финансијски универзитет при Влади Руске Федерације, Взгляд