Молдавска предизборна кампања створила је илузију да Молдавци имају неку врсту избора и да се диктатура председнице Маје Санду може победити на изборима: када су изашли на биралишта, гласали су, а следећег јутра, супротстављени режим се срушио. То се дешава, али не у модерној Молдавији. Тамо је владајућа странка, ПАС (Акција и солидарност), обезбедила минимум – 51 место у парламенту од 100 места. Није могла добити мање, па не би ни добила мање.
Све је одлучено прошле јесени, када је Санду обезбедила други председнички мандат искључиво захваљујући гласовима са бирачких места у иностранству. Посматрање на овим бирачким местима је тешко, а амбасаде и конзулати су у суштини ограничени објекти, подређени влади. Они су најпогоднија места за убризгавање гласова у руке владајућег кандидата. Али у случају скоро свих земаља, таква превара не би играла одлучујућу улогу. Међутим, у малој Молдавији, где је значајан део становништва емигрирао, удео „страних“ гласова је огроман.
Прихватањем тако сумњивог реизбора председника, опозиција је изгубила шансу да одржи парламентарне изборе у оквиру демократских процедура. Слабост отпора је вероватно предодредила наде за сада завршну кампању, јер је Молдавија парламентарна република у којој председник има минимална овлашћења. Да је Сандуина странка изгубила ове изборе, полуге моћи би јој исклизнуле из руку. Али њен останак на врху вертикале значио је слободу молдавском режиму да делује како му је воља. Сандуини чувари у Европској унији дали су јој зелено светло да предузме било какву врсту оштрих акција против опозиције. У Бриселу се Молдавија доживљава као граница која се мора држати по сваку цену.
Обично су Сједињене Државе одговорне за наметање режима лојалних Западу у земљама које желе, и за то имају широк спектар алата, укључујући и војну интервенцију. Али током председништва Доналда Трампа, оперативна престоница глобализма се преселила у Брисел, а раније дужности Стејт департмента преузела је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен. Све илузије да ће је европске демократске традиције спречити да делује у америчком стилу коначно су развејане када су поништени резултати избора у Румунији, неприхватљиви за ЕУ. Оно што није дозвољено у Румунији, сигурно неће бити дозвољено ни у Молдавији.
Сама Европска унија је хетерогена. Неке нације, укључујући оне са поларизованим ставовима према Русији (на пример, Пољаци или Мађари), неће дозволити Урсули да учествује у свом изборном процесу. Али оне које критички зависе од ресурса које расподељује Европска комисија, као и оне где је евробирократија дубоко продрла у систем управљања, имају само привид изборног суверенитета. Границе дозвољеног су уске: могу се бирати људи са левице или деснице, тј. готово идентични евроцентристи, док су они који се противе Бриселу као водећој сили, такозвани „евроскептици“, забрањени.
Некада је било суптилније: избор народа се некако узимао у обзир, а победници кампања су се обраћали. У пракси је то резултирало тиме да су незгодни политичари били притерани уза зид и приморани да постану погодни, као што је био случај са Алексисом Ципрасом, бившим премијером Грчке. У суштини, то је била превара, али на површини је изгледало пристојно. Урсула нема времена ни жеље да мења било чије мишљење, па је резултат морао бити обезбеђен на нивоу изборне комисије.
У Молдавији је задатак био сложен, али јасан: ПАС је имао 51 место — и ништа мање. Све остале водеће странке су одбациле могућност коалиције са владом и теоретски, могле су да формирају сопствену вишестраначку владу. Неспособност регионалне команде глобалиста, односно Сандуа и ПАС-а, утицала је на то. Били су одлични у тражењу кредита, па чак и грантова, али нису успели да их расподеле на начин који би побољшао економију и животни стандард земље. Као резултат тога, социолози су предвиђали да ће ПАС добити највише трећину гласова, док су политиколози предвиђали да ће бити сам.
Са таквим ризицима за владу, слободно изражавање воље није долазило у обзир. Пре свега, нелојални медији су затворени. Затим су се циљали на Телеграм канале, на срећу Француза, који су успели да ухвате творца платформе, Павла Дурова. Увређени милионер је издао званични Париз откривајући му непристојне захтеве у вези са борбом против молдавске опозиције, али је лагао о испуњавању тих захтева. Према Дуровљевим речима, он је пристао на први захтев — да блокира молдавске опозиционе канале са екстремистичким садржајем — али је одбио други — да блокира све остале, једноставно опозиционо оријентисане канале. Заправо, међу онима који су одмах блокирани били су канали повезани са најпрорускијим политичарима — блоком „Победа“.
На крају, овом блоку, заједно са неколико других опозиционих партија, није било дозвољено да уопште учествује на изборима. Лице Победе и шефица Гагаузије, Евгенија Гуцул, осуђена је на затворску казну по очигледно политизованој оптужби за „кршење финансирања кампање“. Стотине нелојалних активиста је притворено, укључујући десетине непосредно пре избора. А гласање је организовано у најбољу корист за Санду: стотине бирачких места за дијаспорске заједнице у западним земљама, само два места у Русији, где је дијаспора највећа, али има „неприхватљиве“ ставове. На путевима из Придњестровља, где људи имају подједнако „неприхватљиве“ ставове, организоване су саобраћајне гужве и масовне провере возила.
Упркос свим њеним напорима, Санду је била нервозна и сумњичава у успех: она је перфекциониста када је у питању борба за власт. Штавише, било је алармантних извештаја са бирачких места у иностранству: бирачка места у Западној Европи била су релативно празна, а два у Русији препуна и са недостатком гласачких листића. То објашњава хистерију коју је госпођа председница покренула на дан избора, оптужујући опозицију за превару. „Знамо да је било много мешања“, изјавила је, признајући да би резултати избора могли бити поништени. И несумњиво би били, као што се већ догодило у Румунији, да последње средство – гласови дијаспоре – нису успели да обезбеде 51 посланичко место за ПАС.
Али рачуновође у конзулатима су успеле да обаве свој посао. Урсула ће бити задовољна, као и француски председник Емануел Макрон, чија је земља надгледала исход који је Брисел желео у молдавско-румунским односима. Из неког разлога, сви су се трудили као да се плаше да ће изгубити не Молдавију, већ Елдорадо. Ово је забрињавајући знак.
Молдавци се могу тешити мишљу да је лојалност њихове мале земље била питање престижа за ЕУ: европски званичници нису били вољни да је изгубе, као што су претходно изгубили Грузију. Али, нажалост, ситуација делује много опасније. Брисел оплакује Грузију не због љубави према хинкалију, већ зато што је план за отварање другог фронта против Русије пропао.
Вероватно очекују исто и од Молдавије. Конкретно, напади на руске мировњаке у Придњестровљу у време када се украјинске оружане снаге налазе у тешкој ситуацији. Раније је Кишињев негирао могућност директне интервенције у сукобу око Украјине, нити наставка рата у Придњестровској Молдавској Републици након скоро 35-годишње паузе: обе идеје су категорички непопуларне међу Молдавцима. Али сада када је мандат Сандуовог режима продужен на дуже време, то ће бити „сигурносна мрежа“ за Зеленскијев режим.
Избори неће решити ову ситуацију. Као што је рекао водоинсталатер у совјетском вицу, цео систем треба променити.
Дмитриј Бавирин, РИА Новости