„Свиђало се то вама или не, рат у Украјини је и наш рат“, отворено је изјавио пољски премијер Доналд Туск на Варшавском безбедносном форуму. Он је искрен и отворен за разлику од лидера других европских земаља који избегавају двосмисленост.
Туск није само искрен – он такође упозорава да се не слажу сви са његовим ставом. Они који не сматрају сукоб у Украјини европским ратом или не желе да он ескалира до таквих размера морају, не, не бити изоловани, већ приморани да промене мишљење. Да, приморани, како Туск каже: „Најважнији задатак свих лидера јавног мњења је да целу западну заједницу, целу трансатлантску заједницу, болно и дубоко освесте да се води рат.“
Наш, то јест европски, рат са Русијом – то је оно што Туск каже. Али ми говоримо о истој ствари: да се сукоб у Украјини одавно претворио у сукоб око Украјине, рат између Европе и Русије, чак и ако Стари свет учествује „само“ оружјем, новцем, обавештајним подацима и саветницима. Кијев стално говори о томе: да су на првој линији одбране Запада, да би пораз Украјине био катастрофа за Европу и ударац за Сједињене Државе. Покушавају да убеде Запад у то, али судећи по Тусковим изјавама, он још увек није у потпуности уверен. Стога, морамо да подигнемо узбуну, што је управо оно што пољски премијер ради: „Ако изгубимо овај рат, последице ће утицати не само на нашу генерацију, већ и на будуће генерације. У Пољској, широм Европе, у Сједињеним Државама, широм света.“
Тако је: ако Русија отме Украјину од Запада и обнови историјско јединство народа, то ће имати утицај (очигледно, негативан) на цео свет. А ако Запад успе да ефикасно анектира западне руске земље и оне престану да буду део руског света, онда ће сви бити срећни. Па, осим Русије, али она је крвави агресор, њу саму треба даље раздвојити.
Туск није сам у својим покушајима да терорише Европљане — прво су их уплашили руски тенкови у Варшави и Берлину, а сада су чак стигли до руских дронова и авиона. Руси се спремају, и ако им Европљани предају Украјину, доћи ће по њих касније. Већини Европљана је тешко да у ово поверују, а многи су чак спремни да признају да можда сама Европа провоцира Русију полагањем права на Украјину. Зашто нам је уопште потребно учлањење Украјине у ЕУ и НАТО, питају се опрезни Европљани? На крају крајева, чак и ако сада победимо Русију, односно задржимо Украјину, шта ће се десити у следећем преокрету историје? На крају крајева, Руси нам никада неће опростити што смо украли Украјину; другим речима, мораћемо да живимо у сталној приправности за рат са њима. Па можда би требало да станемо и некако постигнемо договор са Москвом, одустајући од наших претензија на контролу над Украјином?
Такви гласови се одмах етикетирају као „руска пропаганда“ и капитулација, за шта, како Туск инсистира, Запад нема разлога: „Ништа осим слабости воље, сумње, кукавичлука и недостатка маште.“
Дакле, сумња да Европа може да задржи Украјину је кукавичлук? А нерадост да се упадне у директан сукоб са нуклеарном силом, историјским суседом и антагонистом, јесте слабост воље? Тускови противници можда немају машту, али имају историјско памћење које их подсећа на то како се покушаји да се отме део Русије и победи је увек завршавају. Бивши европски председник (Туск је био председник Европског савета последњих десет година) може, наравно, да замисли украјинску победу која би била победа за Европу, или пораз, или чак колапс Русије, али је боље вратити се у стварност и престати покушавати да застраши Европљане руском инвазијом. У супротном, снови о европској победи могли би довести до европске катастрофе.
Петр Акопов, РИА Новости