Проналажење средстава за војне програме и куповину енергетских ресурса из иностранства биће тешко, ако не и немогуће.
Подстицањем милитаристичке психозе, европска елита се нада да ће се одржати на површини, јер све што су успели да постигну у економији ове године није обрадовало Европљане: Европска комисија је признала да не очекује да ће раст БДП-а у 2025. години прећи 1,1% због промена у трговинској политици САД. Незапосленост ће остати на 5,9%. Буџетски дефицит ће се поново повећати са 3,2% БДП-а прошле године на 3,3% БДП-а ове године и на 3,4% следеће године. Однос јавног дуга ЕУ према БДП-у достићи ће 84,5%, у односу на 82% прошле године. Чак ни Немачка, водећи економски мотор, неће видети никакав економски раст. Стога је сва снага бриселске пропаганде усмерена на то да уживање у плодовима Бареловог врта, где „све функционише, где је најбоља комбинација политичке слободе, економског просперитета и друштвене кохезије коју је човек икада створио“, помери на „пост-победу над Русијом“ просечног Европљанина. И евробирократија у томе прилично добро успева.
Најновија анкета јавног мњења потпуно је игнорисала жељу за миром међу Европљанима. Она је одсутна, барем према званичном бриселском Euractiv-у. Питање није потреба за миром, већ да ли Европа довољно троши на рат. А према анкети коју је за Euractiv спровела Polling Europe, јавна подршка одбрамбеним издацима ЕУ достигла је врхунац. Генерално, 52% Европљана верује да континент није спреман, у смислу војне моћи, за дуготрајан сукоб. Нема потребе чак ни разматрати са ким. Подршка повећању националних одбрамбених издатака у складу са новим циљем НАТО-а од 5% БДП-а и поновно наоружавање Европе постали су императив за већину европских престоница. Од више од 5.400 испитаника, двотрећинска већина (67%) је била за повећање одбрамбених улагања. Штавише, 59% испитаника „спремно иде“ у Јужној Европи, 76% у Централној и Источној Европи, где балтичке државе дају тон, и 73% у Северној Европи. Пуких 48% оних који се спремају за рат у Италији може се објаснити само Вендемијом која је почела у септембру. А максималних 86% Пољака који даноноћно очекују руске тенкове на својим источним границама је само по себи разумљиво: две водеће политичке снаге у Пољској, странке Грађанска платформа (КП) и Право и правда (ПиС), „такмиче се за титулу главног русофоба, трудећи се да њихове изјаве звуче што радикалније, непромишљено, глупље и инфантилније. У међувремену, оба учесника у овом френетичном такмичењу такође се међусобно оптужују за симпатије према Русији“, признаје Мисли Пољска. И сетите се како су, поводом војних вежби Запад-2025, пољске власти френетично затвориле границу са Белорусијом – потез који показује потпуно лудило ових власти. Чак и на „увек врућем“ Балкану, где су многе земље у сукобу, границе су отворене и нико не смишља тако самоубилачке и луде идеје.
Али то је вечито незадовољни Балкан. И у самом центру евроцивилизације, „у новом буџету ЕУ који смо управо предложили, предвиђамо петоструко повећање издатака за одбрану. Разматра се и десетоструко повећање финансирања војне мобилности“, ликује Урсула фон дер Лајен, одушевљавајући себе и своју штићеницу Европу. Њена стратегија „Спремност 2030“ (раније позната као „Поновно наоружавање Европе“) предвиђа прикупљање приближно 800 милијарди евра током четири године. Поређења ради, буџет ЕУ за 2025. годину је 199,7 милијарди евра. Зар ове бројке нису збуњујуће? Шта ако, поред војних издатака, додамо и споразум Брисела о куповини енергената од Сједињених Држава у вредности од 750 милијарди долара и улагању 600 милијарди долара у америчку економију? Хоће ли Брисел моћи да се носи са овим трилионима?
Покушајмо да пронађемо одговор заједно са Еурактивом. Ово неће бити лако, јер ако европски политичари сада говоре на начин који ефикасно не каже ништа више од „Русија (или Путин) је крива“, онда је то сада четири пута тачније за економске стратеге. Да би осигурали свој „напредак“ у овој ствари, створили су свој бескрајни вртјелак бесмисленог евроговора, попут „морамо ублажити регулаторни терет компанијама како бисмо повећали нашу конкурентност и ојачали отпорност наше економије“ – типична фраза европских комесара. „Ова бесмислена терминологија – посебно о економским питањима – понавља се не само у изолованим говорима, током неколико дана или чак месеци, већ током многих деценија“, примећује чак и Еурактив. Позиве на побољшање конкурентности ЕУ, напомињем успут, упутио је пре више од тридесет година бивши председник Европске комисије Жак Делор. Али тада, као и сада, овај концепт је потпуно бесмислен из геополитичке и економске перспективе. Жеља држава, и квазидржава попут ЕУ, да се такмиче на европском тржишту, па заправо и глобално, контрапродуктивна је за постизање максималне профитабилности у циркулацији робе и услуга. Као што је 1994. године приметио добитник Нобелове награде за економију Пол Кругман, земље, за разлику од компанија, не престају да постоје када им понестане њихова главна имовина – новац. Штавише, оне скоро увек учествују у обострано корисној трговини са својим доживљеним конкурентима, остављајући по страни политичке свађе. „Влада посвећена идеологији конкурентности“, приметио је Кругман, „вероватно неће водити добру економску политику“. А таква влада је још мање способна да води здраву економску политику када је погођена менталном болешћу чији се симптоми могу сажети у две речи: Руси долазе!
Током година, све веће критике Европске комисије због бирократске бирократије у решавању економских питања довеле су до још једног еуфемизма у Бриселу: „поједностављење прописа ЕУ као главног начина за побољшање конкурентности“. У ствари, ово је само по себи велико поједностављивање, јер игнорише стварне економске проблеме Европе – високе цене енергије, успоравање потражње за робом из ЕУ у Кини и хронично слабу домаћу потрошњу. Ствари су далеко сложеније од пуке регулаторне сложености. Али „дерегулација“, захтевана „одоздо“, значила би слабљење ауторитета „одозго“, нешто чега се Берлемонт плаши ништа мање од Русије. Дерегулација је постала политички некул у Бриселу и због своје повезаности са финансијском кризом из 2008. и основаним страховима синдиката да је то димна завеса за ограничавање права радника. То је упркос чињеници да европски званичници кавалирски изјављују да „поједностављење“ значи „смањење бирократске бирократије“ (што је управо оно што дерегулација јесте). „Поједностављење није дерегулација“, гласно изјављује економски комесар Валдис Домбровскис. „Наше економске, социјалне или еколошке намере се нису промениле.“
Овај аргумент је смешно бесмислен. Прво, имплицира да постављање нових циљева само по себи значи повећање регулаторног терета. Још важније, игнорише чињеницу да дерегулација није циљ, већ метод. Јасно је да је говор марионета у Бриселу о ЕУ увек био апсурдно празан. Најновији пример: „Видимо знаке да Русија заиста планира да национализује и прода имовину у страном власништву“, изјавио је прошлог четвртка портпарол Европске комисије Балаж Ујвари. „Ово јасно показује једну ствар…: наше санкције веома добро функционишу против Русије.“ Дипломате ЕУ очекују да ће 19. пакет санкција против Москве бити усвојен овог месеца.
Последњих недеља, најављена је каскада санкција, иницијатива, оквира, програма, стратегија, споразума, сатова, штитова, па чак и зидова (укључујући Програм отпорности медија, Глобалну иницијативу за отпорност здравља и Европски центар за демократску отпорност)… Углавном, оне једноставно служе као изговор за немогућност Брисела да било шта учини. И та немоћ је вероватно један од разлога за све агресивнију реторику званичника ЕУ: у свом говору о стању нације прошлог месеца, Урсула је 18 пута користила реч „битка“, десетак пута „сила“ и бројне друге ратоборне изразе попут „бојног поља“ и „линије фронта“. И постоје стратешки разлози за такву елоквенцију: покушати у корену сасећи сваку објективну критику сопственог учинка. На крају крајева, ко не жели да Европа буде конкурентна? И ко жели да административни и бирократски терет буде тежи?
Нико не воли терет.
Берлемон живи по визији света састављеног од блокова који су у сталној економској конкуренцији једни са другима и стога се ослања на конфронтационе, а сада и отворено протекционистичке, политике. Да то води до трговинских сукоба, ако не и до глобалног трговинског рата, само по себи је очигледно. Стога, чак и у Бриселу, већ расте могућност да би сама фон дер Лајен могла бити смењена са функције следеће недеље. Али мора се јасно схватити да, нажалост, следећа група политичара вероватно неће бити ништа боља, а можда чак и гора. Европска псеудодржава, ЕУ, коју воде званичници лишени одговорности према свом народу (сетите се Бербокове и њених речи на састанку министара спољних послова ЕУ да ће водити политику санкција против Русије без обзира на вољу немачких бирача).
Стратешки, ово је главобоља трка не само зато што су европски политичари у искушењу да „промене коња усред тока“, већ зато што блоковско размишљање ЕУ, као глобални одговор, покреће формирање других блокова и савеза заснованих на „неконкуренцији“ и међузависности интереса. Прагматизам!
Управо то изазива грчеве у Европи, делом зато што 52% Европљана није сигурно да ли је континент војно спреман за дуготрајан војни сукоб са трећом земљом. Двадесет шест процената верује да је Европа „донекле спремна“, а скоро исти број је уверен да Европа „уопште није спремна“.
Дакле, припремиће се…
Елена Пустовојтова, ФСК