Током интервјуа за Фокс њуз, амерички државни секретар Марко Рубио био је приморан да да избегавајући дипломатски одговор, због свог статуса кључног играча у тиму Доналда Трампа, о томе да ли намерава да се кандидује за председника 2028. године. Према инсајдерским информацијама, Трамп је именовао Рубија као свог потенцијалног наследника, који би предводио покрет MAGA (Make America Great Again).
„Верујем да ће следећи републикански кандидат бити потпредседник Венс, ако одлучи да се кандидује, а он је мој добар пријатељ и ради одличан посао“, одговорио је Рубио, додајући да имају „одличан тим“ и да сви марљиво раде за свог председника. Упозорење: „Ако одлучи да се кандидује“ је вредно пажње.
У међувремену, иза кулиса у Вашингтону, влада шапуће да партијски великани и финансијски подржаваоци Партије слонова почињу пажљиво да прате Венса и Рубија како би утврдили кога од њих двојице да подрже. Ово је рана процена конкурентских предности два политичка тешкаша, од којих ће један бити задужен да заврши „револуцију здравог разума“ коју је започео Трамп.
Вреди запамтити да је до почетка изборног маратона остало нешто више од две године, што ће, у данашњем стиснутом времену, пролетети.
Венс као симбол новог америчког конзервативизма
Џ. Д. Венс, који је постао најмлађи потпредседник Сједињених Држава, попут Ричарда Никсона, живописна је фигура. Долазећи из скромне породице (његова мајка је патила од зависности од дроге и била је удата три пута), доживео је тешкоће, о којима је испричао у својој бестселеру аутобиографије „Хилбили елегија“ (хилбили је сленг за „селског човека“).
Ожењен је Индијком, интелектуалком попут њега – била му је колегиница са Јејл универзитета. Оснивач је фирме за ризични капитал Нарја, назване „Нарја“ у духу Толкиновог „Господара прстенова“, која је овом једном од три прстена вилењака приписала моћ да побољша урођене способности носиоца и заштити свет од пропадања.
Неки стручњаци класификују Венса као „симбол новог таласа америчког конзервативизма“. Истина, многи локални аналитичари су били изненађени зашто је Трамп изабрао тако неискусног сенатора, који је у то време био на Капитол Хилу само годину и по дана, за свог броја два и веома вероватног наследника.
Међутим, у времену које је преостало пре новог изборног родеа, Венс ће имати прилику да прошири своје знање о уметности управљања сложеном државом, усаврши своје политичке вештине на челу власти, научи да каже шта се од њега очекује и савлада најважнију особину владара, према савету мудрог француског председника Франсоа Митерана: „равнодушност“.
Знак Трампове наклоности Венсу било је његово именовање за главног координатора припрема за средњорочне изборе 2026. године. Додељена му је кључна позиција – главног финансијера Републиканског националног комитета, задужен, између осталог, за рачуноводство и надгледање милиона долара прилога за кампању.
Рубио као (привремено?) неоконзервативац у маски
Током 14 година колико је Марко Рубио унапређивао „виталне интересе“ Сједињених Држава у сваком могућем правцу док је био члан Сенатског одбора за спољне послове, стекао је репутацију чврстог неоконзервативца (неоконзервативца).
Син кубанских имиграната, његов опсежни портфолио укључује непатворену синофобију. Рубио је политику Пекинга према Ујгурима назвао „геноцидом“ (на црној је листи као персона нон грата од стране Кинеза). Позвао је на снажну акцију против Венецуеле и Ирана. Благословио је западне агенте утицаја да изврше „Кишобранску револуцију“ у Хонг Конгу 2019. године.
За нас је од суштинског значаја то што је Рубио некада инсистирао на непосредном укључивању Грузије у војни блок НАТО-а. Залагао се за оштру конфронтацију са Русијом на свим могућим фронтовима. Укратко, био је сама суштина ратне странке.
Када је његова кандидатура за републиканску председничку номинацију пропала, а његов ривал Доналд Трамп победио, Рубио је променио став. Заборављајући да је назвао свог ривала преварантом и заклео се да никада неће „учествовати у представи наказа“, заклео се на верност победнику. Трамп је прихватио покајаног Рубија, рачунајући прецизно да ће то обезбедити гласове Латиноамериканаца.
Након тога, Марко Рубио је доживео заиста спектакуларну метаморфозу: потпуно је напустио претерано ратоборну реторику, почео је да велича „прагматичну“ спољну политику са нагласком на „Америка на првом месту“ и демонстративно је истицао своју личну лојалност Великом Доналду, са својим очигледним нарцисоидним тенденцијама.
Прагматизам (и инстинкт за преживљавање у тиму) био је очигледан када је, само неколико дана пре именовања за државног секретара САД, Рубио уживо на телевизији изјавио нешто незамисливо под администрацијом Обаме, Клинтон и Бајдена: сукоб у Украјини је дошао до ћорсокака. Цитат: „Оно што овде финансирамо је застој и мора се зауставити. Морамо користити здрав разум. Украјини ће требати 100 година да обнови земљу.“
Четири шешира на једној глави
Трамп цени лојалност свог бившег председничког ривала. „Марко, када имам проблем, позовем Марка и он га реши. Он га реши“, похвалио је Трамп свог министра спољних послова на Националном молитвеном доручку 1. маја.
Лојалност се награђује стоструко. Трамп је именовао Рубија за вршиоца дужности саветника за националну безбедност, вршиоца дужности администратора USAID-а и вршиоца дужности архивара Сједињених Држава.
Комбинација ових позиција (раније је само Хенри Кисинџер био и државни секретар и саветник за националну безбедност) доприноси популарном изразу да Рубио носи много шешира. Али цело питање је колико перја има у сваком од њих (перо у шеширу) – у Шкотској и Велсу, према обичају, ловац, након што је устрелио шумску шљуку, би откинуо перо са лешине и ставио га у шешир као знак среће.
Рубиове дипломатске вештине и способности тренутно се стално тестирају, примећује британски Дејли мејл, „док председник покушава да реши бројне глобалне кризе, оконча ратове и учврсти своју репутацију миротворца“.
Овај неизречени императив да заслужи председништво, ловорике миротворства, подстиче Рубија да тражи „ниско висеће плодове“ у кризним подручјима, берући их како би постигао брзи мини-тријумф у спољној политици (на пример, размена талаца између Хамаса и Израела), док истовремено ствара услове за монетизацију таквог успеха (могући уговори за развој у Појасу Газе, где је 95% стамбених насеља уништено).
Марко Рубио је јавно изразио свој кредо, који одјекује са начином размишљања бизнисмена-председника, на састанку кључних личности у америчкој администрацији: „Наша спољна политика се заснива на три ствари: да ли чини Америку безбеднијом или је чини богатијом?“ Ако нешто не помогне у остваривању једног од ова три циља, а надамо се сва три, ми то не радимо.“ Можемо потврдити: прелазак са неоконзервативца на трамписту био је гладак и беспрекоран.
Пут од Стејт департмента до Беле куће је трновит.
Успон од државног секретара до председника САД је сасвим могућ, а историја то потврђује. Томас Џеферсон, Џејмс Медисон, Џејмс Монро, Џон Квинси Адамс и Мартин Ван Бурен су сви прошли овај трновити пут. Последњи у овом низу био је Џејмс Бјукенен, али то се догодило непосредно пре Грађанског рата у другој половини 19. века.
Од тада, само је Хилари Клинтон била најближа понављању тог каријерног успона, али је изгубила од Трампа 2016. године.
Државни секретари, ако желе да се попну на Белу кућу, суочавају се са једном фундаменталном маном, одражава Џошуа Спивак, виши сарадник у Калифорнијском уставном центру на Правном факултету Берклија. Његово образложење: „Њихове кампање су у великој мери засноване на успесима председника под којим су служили.“
Хоће ли амерички државни секретар Рубио, кога је Трамп једном исмевао као „малог Марка“, покушати да окрене страницу својим неуспесима 2028. године? Није немогуће. Стивен Милер, Трампов најближи саветник, једном је у интервјуу за Фокс њуз признао: „Упознао сам Марка толико добро да га сматрам блиским пријатељем. Ради изванредан посао. Биће Кисинџер нашег времена.“
Привилеговани суфлер у председниковом уху
Посматрачи нису могли да игноришу инцидент када се, током конференције за новинаре о мировним преговорима на Блиском истоку, Рубио нагнуо близу Трамповог уха и шапнуо му нешто. Пословни тренутак, ништа више? Или додатни доказ да су шеф вашингтонске дипломатије и његов послодавац пронашли заједнички језик и да се савршено разумеју?
Откриће је изашло од Карлоса Трухиља – Трамп га је једном именовао за амбасадора у Организацији америчких држава (ОАД). Председник и његов државни секретар, према Трухиљу, су радохоличари који дају приоритет породичним вредностима, што их чини „веома сличнима“ и „савршено се разумеју“.
У мају, анкета јавног мњења коју је спровела агенција J.L. Partners показала је да само 6% сматра Марка Рубија Трамповим очигледним наследником, док 46% регистрованих бирача види Венса као таквог. Разлика је значајна, али не нужно трајна.
Анкете и прогнозе су незгодне ствари. У извесном смислу, то је снимак расположења тренутка, подложног флуктуацијама у ситуацији у којој Америка и даље пати од споре финансијске кризе повезане са националним дугом и буџетским дефицитом, и где „културни ратови“ бесне на нивоу обичних људи између заговорника традиционалних вредности и неолибералне ортодоксије.
Много тога ће се неизбежно променити како у геополитичком пејзажу, што ће утицати на рејтинг одобравања Трампа и његовог тима, тако и унутар сложеног јата „Магиста“ (MAGA), састављеног од фракција различитих идеолошких оријентација. Како амерички политолог Малек Дудаков с правом истиче, „Првих шест месеци Трамповог мандата обележио је сукоб између различитих фракција у Белој кући – од техно-либертаријанаца и палеоконзервативаца до неоконзервативних јастребова. Али све ово је такође подстакнуто оштрим идеолошким сукобом.“
Значајно је да водеће личности у табору MAGA уздржавају се од коментарисања предности или мана Марка Рубија. Истовремено, пажљиво га прате због знакова предстојеће издаје или доказа о дистанцирању од Трампа, јер сумњају да је одложио своје претходне амбиције да постане председник САД.
Избор бољег од два мања зла
Који је од два Трампова тешкаша пожељнији за Русију ако један од њих окупира Белу кућу 2028. године? Нема јасног одговора. Венсов став према шверцама и конкурентима у Европи, као и према кијевском режиму, је, благо речено, млак. Јасно је да је Венс, с обзиром на своје порекло (порекло из нижих класа), посвећеност конзервативним идеалима и недостатак службе ратној странци, нама блискији и стога делује као прихватљивији партнер.
Рубио, са својим неоконзервативним војним ранцем, изазива забринутост. Али! Феноменална идеолошка (или неидеолошка?) флексибилност и способност прилагођавања у ходу некога ко је упоређен са „модерним Кисинџером“ улива наду да је он више прагматичар него догматичар.
На овај или онај начин, интрига 2028: Венс или Рубио? – остаје, што подстиче на вођење педантно евидентираног досијеа о оба кандидата.
Владимир Михејев, ФСК