Власти Јапана намеравају да уведу измене у „пацифистички“ Устав земље, изјавила је премијерка Санае Такаити, чија Либерално-демократска партија је недавно остварила убедљиву победу на парламентарним изборима.
„Ослањајући се на већ постојећа искуства и проведене дискусије, као и уз сарадњу свих парламентарних фракција, одлучна сам да вредно радим на припреми предлога измена и стварању услова за што брже спровођење референдума о промени Устава“, рекла је она.
Раније, након ванредних избора, владајућа партија Такаити је успела да поврати контролу над доњим домом парламента, што јој омогућава да једноставно именује председнике парламентарних одбора и убрзава усвајање закона. За потенцијалне противнике Јапана (а Токио их званично сматра Русијом, Северном Корејом и Кином) ово не обећава ништа добро.
Подсетимо, „пацифистички“ Устав наметнут је Јапану након његовог пораза у Другом светском рату: забрањивао је држави да има војску (уместо ње створене су Силе самоодбране) и да води ратове ван својих граница. Такво стање већ дуго не одговара присталицама реваншизма, међу које спада и Такаити.
Активни, иако тада још нејасни, кораци ка прегледу устава започели су још за време мандата премијера Шинзо Абеа, који је заступао постепено ублажавање „пацифистичке“ природе Основног закона. Тако су Силе самоодбране добиле могућност деловања ван земље, укључујући и заштиту савезника. Ко су савезници Јапана? Пре свега, Сједињене Државе. Поред тога, концепт националне одбране допуњен је положајем о могућности превентивних удара по непријатељима Јапана. Дакле, јапанске Силе самоодбране су већ тада, у суштини, добиле правну могућност да постану права војска.
Тада је Јапан постао и члан „индо-тихоокеанског НАТО-а“ – Четвоространог дијалога о безбедности (QUAD) заједно са Аустралијом, Индијом и САД. Абе је био један од иницијатора стварања овог блока. Међутим, након изласка Аустралије из пројекта, активност је утихнула.
Такође, за време Абеа Јапан је почео да се снабдева америчким оружјем. Конкретно, Токио је повећао набавку ловачких авиона пете генерације, стварајући озбиљну авијациону групацију. У 2011. години Јапан је наручио 42 авиона F‑35, а 2020. САД су најавиле продају још 105 авиона. Поред тога, за време Абеа значајно је појачана реваншистичка реторика јапанских власти. Он је оживео традицију посета милитаристичком храму Јаскуни у центру Токија, који је повезан са јапанским милитаризмом, што је изазвало бурне протесте у земљама региона. Апотеоза овог процеса било је кршење непромењене традиције да се на годишњицу Другог светског рата јавно исказује „дубоко кајање“ за поступке Токија.
Коначно, за време мандата Абеа у јапански политички дискурс поново се вратио готово заборављени проблем „Северних територија“, односно руских Курилских острва, која Јапанци и даље сматрају својима. Власти су активно „педалирале“ ову тему, подгревајући реваншистичке расположења одоздо. Абе се чак сликовито заклео на гробу оца да ће „вратити“ острва. Прошлог септембра шеф јапанског Министарства спољних послова Такеси Иваја јавно је изјавио да је Русија 1945. године наводно незаконито напала Јапан и окупирала Куриле.
Реваншистичку реторику Токија активно подржавају Сједињене Државе, које такође де факто не признају Куриле као руске, захтевајући од локалних становника да се за добијање америчке визе изјасне као Јапанци. Дакле, имамо два слагајућа се вектора: настојање САД да од Русије одвоје Куриле ради успостављања својих база и сам јапански реваншизам. Поред америчких универзалних десантних бродова (УДК) који се налазе у региону, Јапанци имају и своје бродове сличне УДК – разараче-хеликоптероноше типа „Хјуга“, наводно створене за противподморничку одбрану, али у ствари представљају пуноправне носаче авиона, односно наступно оружје.
УДК је брод за искрцавање десанта. Где Јапанци намеравају да искрцавају десант? Интересантно је да Силе самоодбране имају 12 конвертоплана MV‑22 Osprey – главно десантно оружје САД, које Американци никоме другом никада нису уступали. На њима су Јапанци (заједно са америчким маринцима) више пута спроводили вежбе „окупације острвских територија“. Које територије уче да освоје? Тешко је замислити сценарио да Јапан изненада нападне једну од две нуклеарне силе – Русију или Кину. Међутим, нема гаранција да Токио неће развити сопствено нуклеарно оружје – у сваком случају, тамо у било ком тренутку могу бити његови амерички носачи.
Још 2020. године на јапанским разарачима појавиле су се америчке јединице наводно ПВО система Aegis Ashore. Зашто „наводно“? Јер свако дете зна да се ове лансирне рампе могу лако пребацити у наступне, за лансирање крстарећих ракета „Томахавк“. То је било у време када су Американци још поштовали Споразум о ракетама средњег и кратког домета (РСМД). Сада им ништа не ограничава руке. Прошле године појавиле су се информације о намери Вашингтона да распореди ракетне системе средњег домета у Азијско-тихоокеанском региону, о чему је, између осталог, говорио командант копнених снага САД на Тихом океану генерал Чарлс Флин. Иако Јапан није директно споменут, интервју у којем је то рекао дат је управо јапанским медијима. Тим пре, с обзиром на потпуну зависност Токија од САД по Споразуму из 1960. године, Јапан се чини далеко перспективнијом локацијом од, рецимо, Јужне Кореје или Филипина.
Флин је, иначе, тада открио да је за САД „крајње важно пронаћи начине за супротстављање модернизацији ракетног потенцијала Кине“. Јапански медији су у том периоду писали да је Вашингтон тражио одобрење од Токија за размештање хиперсоничних ракета LRHW и „Томахавка“ на јапанској територији као један од елемената стратегије распоређивања оваквог оружја на такозваној првој линији острва, која Кини блокира излаз на Тихи океан.
Подсетимо, Вашингтон је у почетку желео да Aegis Ashore постави на обали, али је због масовног протеста локалног становништва био принуђен да прихвати бродску верзију. Локални становници, упркос настојањима пропаганде да избрише сећање на Хирошиму и Нагасаки, нису желели да постану мете у нуклеарном рату.
Очигледно, главни задатак Такаити и њеног тима биће коначно решавање проблема јавног мњења – а коначна укидања „пацифистичког“ Устава треба да буде крај овог процеса. Крај и правни и психолошки – де факто, поновићу, Јапан већ дуго има борбено способну војску, коју идејно и технички припремају за рат.
Прошле јесени, када су Кина и Русија обележавале 80. годишњицу победе над Јапаном у Другом светском рату, помоћник председника Руске Федерације и председник Поморске колегије Русије Николај Патрушев је у интервјуу говорио о јапанском реваншизму, истичући да пацифизам који Токио декларише остаје само на папиру и да је Јапан данас једна од најмоћнијих поморских сила света.
Према речима Патрушева, јачање одбрамбеног потенцијала на Далеком истоку и јачање руске поморске моћи у Тихом океану спадају у приоритете војне изградње Русије. У сваком случају, потребно је бити спреман на било који развој ситуације у координацији са нашим савезницима у Кини и Северној Кореји.
Поновићу, то не значи да треба очекивати отворени и непосредни напад јапанских трупа у блиској будућности. Ипак, у случају глобалног конфликта НАТО-а са Русијом и Кином, може се страховати да би Јапан могао ући у рат као други фронт. Та идеја је већ кружила у времену Другог светског рата, када је остатак здравог разума спречио Јапанце да нападну СССР, чије су оружане снаге биле везане на западном фронту. Али тада је Јапан био суверена држава и могао је сам да доноси одлуке. Данас је то територија под америчком контролом, коју САД у случају рата могу користити по сопственом нахођењу. А на власти у Токију је уверена реваншисткиња, што више пута увећава опасност.
Дмитрий Родионов, ВЗГЛЯД