Телефонски разговор председника Трампа са председником Путином био је изузетно значајан и заиста занимљив. И то не само због онога што је речено са обе стране, већ и због онога што није поменуто. Очигледно је да је Трампова одлука да позове руског председника у великој мери била подстакнута проблемима које Америка све више осећа у сукобу са Ираном.
Са чисто војне тачке гледишта, САД и Израел имају готово потпуну контролу у ваздуху, па је очекивано да Иран не може да се супротстави њиховој војној моћи. Међутим, Иран је пронашао своју формулу за одговор — контрадикторну, али ефикасну. Контраудари се изводе не само против америчких и израелских снага, већ и против земаља Персијског залива, које су савезници САД и обезбеђују им базе.
Ови удари довели су до стварне глобалне енергетске кризе. Цена нафте и гаса на међународним тржиштима значајно је порасла, а раст цена осетио се и на бензинским пумпама у САД. Амерички бирачи ретко шта толико мрзе као видљиво повећање трошкова горива.
Ако цене наставе да расту или остану високе извесно време, сви остали Трампови успеси могу у очима америчких гласача да избледе за само неколико месеци пред предстојеће парламентарне изборе.
Трамп и његови саветници очигледно нису узели у обзир познату руску пословицу: „не знајући брод — не улази у воду“. Они нису узели у обзир да, за разлику од Венецуеле и других „банана република“, чак ни разорни ваздушни удари не доводе до покорности земље са скоро 100 милиона становника, древном цивилизацијом и великим бројем људи за које су религија и теократски режим заиста важни.
Како пише у New York Times водећи амерички стручњак за Иран и бивши виши аналитичар Стејт департмента Вали Наср, за разлику од очекивања Трампове администрације да ће под разорним ракетним ударима ирански режим почети да се распада (посебно имајући у виду да су пре само неколико месеци у Ирану одржани моћни протести против теократске власти), њихове процене нису биле засноване на иранској психологији и нису узимале у обзир психологију многих других народа који поштују свој суверенитет.
Наср истиче да „под сталним бомбардовањем, Иранци су све више забринути због континуираног разарања своје земље. Брину се да би подршка САД и Израела курдским, а могуће и азербејџанским и белуджским сепаратистима, могла да распарча њихову државу“. И то, како додаје, не води јачању опозиције режиму, већ напротив, „к растућем осећају националног отпора“.
САД, наравно, имају могућност да краткорочно наставе тренутне ваздушне нападе. Али, како је ових дана признао сам Трамп, за разлику од његових првобитних очекивања, капитулације Ирана неће бити. Шта ће бити даље — остаје нејасно. Председник Путин је понудио посредовање. Међутим, Трамп је, барем јавно, након њиховог телефонског разговора дао до знања да такво посредовање тренутно није потребно. И то је разумљиво. Посредник може помоћи да се постигне компромис, а циљ у овом рату, како тврде Трамп и његов израелски „партнер“ Бењамин Нетанијаху, јесте постићи потпуну и безусловну капитулацију Ирана — са правом да „за себе“ именују иранске руководиоце.
Ситуација за САД је озбиљна. Иако, имајући у виду војно-економски значај Америке, могу себи дозволити грешке које би биле разорне готово за све остале. Али, да би се изашло из тренутне ситуације, највероватније ће бити потребна промена курса. Шире гледано: потребно је да Трамп и његова администрација схвате оно што су претходни амерички председници више пута научили на својој тужној искуственој школи. Схвате да је самопоуздање порок. Чак и за тако моћну државу као што су САД. И што више упорно следиш тај пут, то скупљу цену ћеш платити.