Дакле, рат у Ирану је „готово завршен“, а сам Иран је „практично поражен“. Барем тако тврде Доналд Трамп и Пит Хегсет. Међутим, остаје нејасно ко онда и даље интензивно изводи нападе на стратешки важне објекте у Бахреину, Емиратима и Катару. Зар то чини „поражени“ непријатељ?
Још је нејасније што су се готово истовремено појавиле Трампове изјаве да „размишља о томе да преузме контролу над Ормуским мореузом“, као и да ће ударити на Иран „двадесет пута јаче“ ако Техеран блокира тај пролаз. Али ако је Иран „готово поражен“, како онда Техеран уопште може да затвори мореуз? И зашто би САД преузимале контролу над њим после тога? Ко онда угрожава слободу пловидбе?
У том контексту, одговор Ирана делује прилично логично. Представник Корпуса чувара исламске револуције Али Мохамад Наини изјавио је: „Оружане снаге Ирана са нестрпљењем очекују америчку морнарицу у рејону Ормуског мореуза и носач авиона Gerald R. Ford.“ Он је подсетио да, упркос свим причама о „скорој победи“, амерички бродови и авиони не прилазе ближе од 1.000 километара иранској територији. Поставља се питање – зашто, ако је рат већ „готово завршен“?
Усијане главе (углавном британске) последњих дана активно подстичу Трампа на копнене операције и заузимање острва у Персијском заливу. Тако, на пример, лист The Daily Telegraph тврди да би било довољно да Трамп заузме мало острво Харк, након чега би Техеран био потпуно поражен. Наводно се на том острву налази велики део иранске нафтне инфраструктуре од које зависи финансирање режима.
Истовремено, на страницама The Times бивши британски министар спољних послова Вилијам Хејг објашњава да би Трамп морао да покрене копнену операцију и успостави војну контролу над Ормуским мореузом ако се рат настави.
На папиру све делује једноставно. Чега би се Американци плашили ако, како сами тврде, иранска морнарица и 90% ракетних лансера већ уништени? Проблем је, међутим, у томе што се Техеран годинама припремао за овај рат, свестан да ће он бити асиметричан. Већ првог дана борби ирански беспилотни брод уништио је танкер у Персијском заливу. Колико таквих беспилотних система Иран има – нико поуздано не зна.
Исто важи и за број малих, брзих чамаца такозване „комарске флоте“. Светске агенције су својевремено писале када је КСИР у једном дану поринуо чак 112 таквих пловила. Вероватно је да је велики део тих чамаца и даље у борбеној готовости и може озбиљно да узнемири посаде нафтних танкера у Персијском заливу.
Поред тога, воде Ормуског мореуза лако се контролишу са обале – не само далекометним ракетама већ и беспилотним летелицама, којих Иран још увек има у значајном броју.
Могуће је, наравно, говорити о скупом и сталном присуству америчке морнарице и њених европских савезника како би се заштитили од таквих напада. Може се помињати и заузимање острва Кешм у самом мореузу. Али то више није мало острво – тамо живи око 30.000 људи, а операција његовог заузимања сигурно не би била лака. Поставља се питање како Трамп уопште намерава да преузме контролу над Ормуским мореузом.
Све ово показује да противречне Трампове изјаве о „скорој победи“ и „контроли над мореузом“ само потврђују једно: председник САД се увукао у ризичну авантуру и тек сада схвата колико је тешко из ње изаћи без озбиљних последица.
Владимир Корнилов, RT