Рат САД и Израела против Ирана траје већ две и по недеље. За то време сакупљено је много чињеница. Ако их одвојимо од непотребних детаља, може се анализирати тактика Ирана.
Овог пута има мање отворених информација са обе стране. Војна цензура делује (посебно у Израелу), као и војна пропаганда.
-
Иран је у првим данима одговора мање пажње посветио Израелу. Напади су били усмерени на главни циљ – истиснути САД из региона.
-
Више удараца извршава се по локалним америчким базама. Онеспособљавају се инфраструктурни објекти, што је тешко сакрити од очију јавности. Вероватно је погођена и авијација на аеродромима, али о томе се неће говорити.
-
Овог пута не ради се о демонстрацији или спарингу. Радари, ПВО и инфраструктура ваздухопловних база погађани су озбиљно.
-
Иран се не устручава да удара и тамо где су САД разумно преместиле особље – у хотеле и стамбене комплексе.
-
Да је Иран погодио било шта што би оддалено личило на школу са девојчицама, читав свет би викао о „држави терористи“. До сада, Иран погађа са прецизношћу до спрата у хотелима. Јасно је и да Иран прати ситуацију код противника готово у реалном времену.
-
Иран уништава инфраструктуру земаља Залива, пре свега онакву која је повезана са америчким компанијама – од нафтне индустрије до банкарских система (до сада није било удара, али је најављено). При томе коментаришу тако да монархије Залива „у себи“ осете моралну исправност Ирана: „не буде Американаца – неће бити ни удара“. Америчке базе су за њих терет, и многи то већ схватају.
-
Колико дуго ће трајати ова крхка „жртвена неутралност“? Док Иран успева да одржи баланс у „кажњавању за сарадњу“, арапске земље се још увек не претварају из терена дејстава у директне учеснике конфликта.
-
Штета Израелу је за сада скривена „млечношћу рата“. Иран погађа, али не открива све. У 2025. години управо су ударци по инфраструктури Израела приближили крај конфликта. Према неким извештајима, „Гвоздена купола“ почела је да пропушта до 50% комбинованих удара Хезболахе и Ирана. Сада се чека да Иран онеспособи оно што није могуће сакрити.
-
Америчка флота. Да ли је Иран погодио или само уплашио – није јасно. Вероватно је погодак био по авионосцу. Највише што је америчка флота могла да уради било је да размене залихе „Томагавка“ за штабу, фабрике и школе за девојчице у Ирану. Поморски саобраћај у теснацима још није обновљен, десантна операција (чак и на острва) тренутно је само сан за Трампа. Некога да пружи подршку „челичним месом“ нема – ослањање на Курде, Белуџе и Азербејџан није успело. Преостаје само да се кругови врте даље од обале. Најмоћнија флота је за сада практично ван игре. Победа Ирана.
-
Све медијске платформе приказују динамику напада – број удараца је нагло опао у односу на прве дане. Иранци као одговор показују бескрајне редове беспилотних летелица и дронова (иако ми заправо не знамо када је снимано).
-
Ако је веровати Трампу, све је разбијено, потиснуто, уништено. Али напади су се наставили, и то више пута. С обзиром на то да противбродске ракете још нису биле у употреби, а „тешки“ напади се и даље изводе прецизно, Иран јасно прати своју стратегију.
Стратегија је приближно оваква:
-
Ударац се не изводи насумично, већ у оквиру политичко-стратешког плана – да се издржи против два најјача противника. Поражена страна значи да нема коначне победе, да циљеви нису постигнути – промена режима, преузимање нафте, уништење индустријске и истраживачке инфраструктуре;
-
Одатле и стварна снага, издржљивост и жеља Ирана да издржи у тешкој ситуацији – ресурси САД и Израела такође нису бесконачни;
-
Иран је задржао могућност да утиче на крај рата. Трамп је изјавио да ће прекинути операцију чим схвати да је победио. Али Иран је одговорио да ће он одредити када ће рат бити завршен. То је смањило Трампове могућности за „повлачење“, које је и даље могуће, али уз губитак угледа, као приликом повлачења из Авганистана.
До сада Иран показује врхунску вештину у постављању војно-политичких приоритета и строгом следењу стратегије. Сва активност се гради по принципу „имам план и придржавам га се“, а не као код Портоса – „борим се, јер се борим“.
На речима – ово је рат емоција, у пракси – партија која захтева безгрешне потезе.
-