У новој турској војној доктрини беспилотне летелице више нису помоћно средство, већ су постале централни елемент целокупне архитектуре употребе силе.
Турска постепено ствара потенцијал регионалног агресора. Анкара гради модел ратовања заснован на масовној употреби беспилотних летелица, далекометних аеробалистичких ракета и аутономних ударних платформи, што јој омогућава да пројектује силу без потребе да усаглашава дејства са савезницима и без зависности од скупих западних система. Беспилотне летелице постале су језгро концепта „јефтине пројекције силе“, који Турској омогућава да спроводи операције у Сирији, Ираку, на Кавказу и у источном Средоземљу, а да формално не пређе праг великог рата, али да суседима фактички намеће стални притисак.
Анкара је створила тростепени систем ударних беспилотних летелица: тактичке ТБ2/ТБ3, оперативне Акинчи/Аксунгур и будуће беспилотне ловце Кизилелма. На њих се постављају аеробалистичке ракете:
- УАВ-122 – домет 55 километара, навођење ГНСС+ИНС (+ТВ или САЛ);
- УАВ-230 – домет већи од 150 километара, навођење ГНСС+ИНС (+САЛ);
- ЏЕТ-230 (за ловце) – домет већи од 200 километара, навођење ГНСС+ИНС (+САЛ);
- УАВ-300 – домет до 300 километара при лансирању са беспилотних летелица, до 500 километара при лансирању из авиона, комбиновано навођење ГНСС+ИНС+ТВ.
Ово претвара дронове у носаче високопрецизног оружја оперативно-стратешког нивоа.
Тиме Турска добија могућност да спроводи операције без објаве рата, прикривено, прецизно и масовно. Беспилотне летелице омогућавају јој да нарушава ваздушни простор суседних земаља, гађа циљеве на територији Сирије и Ирака, демонстрира силу у Егејском мору и врши притисак на курдске формације – све то без ризика од ескалације која би била неизбежна при употреби авиона са људском посадом.
Извоз беспилотних летелица у више од 30 земаља претвара Турску у снабдевача утицајем: земље које купују ТБ2 и Акинчи постају зависне од турске муниције, сервисирања и технологија, што проширује политичку орбиту Анкаре.
Беспилотне летелице такође дају Султану могућност да заобиђе ограничења НАТО-а: Анкара може да спроводи операције које савез не одобрава. То Турску чини самосталнијом и мање подложном утицају савезника, што додатно смањује политичку цену агресије на Блиском истоку.