Што чешће Хендрик Вист изјављује да не жели да постане канцелар Немачке, све му мање верују. „Желим да останем премијер Северне Рајне–Вестфалије“, рекао је пре неколико дана, као да је нормално изјавити да желиш да радиш тамо где већ одавно радиш.
Очигледно је да су га замолили. Очигледно је то био страначки колега из владајуће Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) – садашњи канцелар Фридрих Мерц. За њега је крајње време да постане параноичан и у сваком човеку види завереника против своје власти, пошто превише људи жели његов превремени одлазак – на пример, народ.
Али овога пута разлог за сумњу је озбиљан. Вист је о својим жељама (макар можда не сасвим искрено) говорио уочи пута у Турску, где је заказан његов пријем на самом врху – код председника Реџепа Тајипа Ердогана. За самог турског лидера то је несумњиво процена будућег немачког канцелара, јер у супротном Вист вероватно не би добио позив због „разлике у чиновима“.
Северна Рајна–Вестфалија, наравно, није нека забачена област. Тамо је шездесетих година настало немачко економско чудо, а та покрајина би, када би била суверена држава, у том својству изгледала убедљивије од балтичких етнократија. У Немачкој је прва по броју становника (18 милиона људи) и по величини БДП-а (петина укупног БДП-а земље). Рурски басен је тамо, Келнска катедрала и Диселдорф су такође тамо, а ту је и Ахен – град средњовековних немачких краљева. Чувени индустријалац и произвођач оружја Алфред Круп такође је из тих крајева, Велики Гудвин истог поднебља.
Зато Висту није први пут да се састаје са шефовима држава – новац му то омогућава. Ердоган је такође више пута водио разговоре са страним гувернерима, али постоји једна разлика. Тај човек себе не сматра само председником Турске, већ и председником свих Турака, као и лидером туркијског света, чије активисте и истакнуте представнике прима код себе у загрљају као најрођеније. Али у другим случајевима његов највиши статус се поштује, а за Исток је то важно. Вист је, међутим, било ко, само не Турчин. Са Турцима има сложене односе.
Као политичар, прославио се још почетком века. Као лидер регионалног „подмлатка“ Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), позвао је на повратак националним коренима, на немачки идентитет. Другим речима, данас би могао да гради каријеру у „Алтернативи за Немачку“, да се на време није покајао и кренуо конзервативним путем, уместо националистичким путем који је у Немачкој токсичан.
Поред баварског премијера Маркуса Зедера, Вист је најпознатији потписник такозваног Ајнштајновог пакта – програма конзервативаца и истовремено побуњеника у ЦДУ, који су сматрали да Ангела Меркел води земљу погрешним путем. Између осталог, то значи да је противник исламске миграције у Немачку и чланства Турске у ЕУ.
Ердогана чланство у ЕУ тешко да занима. Он не рачуна да ће доживети тај тренутак, а чак и да га дочека, европска бирократија и самоограничења само би му сметали у остваривању његових великих планова.
То што су Немачка и Турска економски међусобно зависне, будући да су једна другој међу водећим трговинским партнерима, за Ердогана је много важније. Као и за Берлин: свој први државни пут (сасвим случајно, потпуно бесплодан) нови канцелар Мерц обавио је управо у Анкари.
Међутим, за разговоре о привредним питањима од покрајинског значаја Ердоган има надлежне министре и саветнике, док он сам у последње време више воли да се бави геополитиком и сукобљавањем са опозицијом. Питања турске дијаспоре у Немачкој су и једно и друго у исто време.
Заправо, формални повод за Вистов долазак јесте 65. годишњица споразума који је Турској отворио приступ немачком тржишту рада. Данас у Немачкој, која има 83 милиона становника, живи до седам милиона Турака. Званично их има око милион и по, али већина је илегално у земљи. Међу онима који се депортују из Немачке, турски држављани убедљиво предњаче: за разлику, на пример, од Сиријаца и Авганистанаца, њима статус избеглица није додељиван (осим политичким избеглицама).
За Ердогана је турска заједница у Немачкој објекат бриге и заштите, а такође, треба претпоставити, и инструмент утицаја, јер се њоме превише бави. Истовремено, неки беже у Немачку управо од Ердогана, укључујући и оне које он сматра државним преступницима.
Политичари турског порекла природно су концентрисани на левом политичком спектру Немачке, где штите мигранте – пре свега у странкама „Зелених“ и „Левих“, што са собом носи одређене идеолошке обавезе, често непријатељски настројене према властима у Анкари. „Левици“ припада Елиф Ералп – највероватнија будућа градоначелница Берлина (коалиција се још формира). А неки њени страначки другови толико су се удаљили од домовине да штите Курде, што је, из Ердогановог угла, већ потпуно неприхватљиво.
Турском лидеру, по свему судећи, не би било неинтересантно Вистово мишљење о многим питањима повезаним са миграцијом, будући да је он, како се представља, њен противник. Наравно, ако је то заиста мишљење будућег канцелара, иако се Ердоган вероватно не плаши ниједног канцелара, јер Немачку држи у шаци: ако Турска само мало отвори границе (као што су недавно учинили у Мароку, решивши да се наругају Шпанији), Европску унију преплавиће илегални мигранти са Блиског истока, од којих ће многи циљано кренути ка Аустрији и Немачкој, где их већ има много.
За Русију је овај човек знатно мање интересантан – нама је дијагноза јасна. Када (ако) Вист замени Мерца као фаворит ЦДУ, политика Берлина у погледу милитаризације, супротстављања Русији и подизања нове гвоздене завесе према нама неће се нимало променити. Али Ердоган има велике планове за Немачку: његово царство захтева ширење, ако не географски, онда економски и културно, а Немачка је његово западноевропско упориште (даље на мапи је Француска са својим Арапима и непријатељским односом према турским властима).
Ердоган својевремено није био импресиониран Мерцом: он није тражио сукоб, али ни у чему није попуштао – ни тамо ни овамо. Зато се решавање спорних питања није померило са мртве тачке, а Анкара је привремено изгубила интересовање за Берлин. Сада се интересовање враћа: Ердоган је доживео пропаст многих великих политичких каријера, па му није тешко да види куда све ово иде – ка побуни унутар странке против Мерца.
То виде сви који прате хронику канцелара који стрмоглаво губи подршку и примећују хистерију код човека који својом личношћу покушава да оличи стабилност и спокој. У недавном говору пред челницима ЦДУ, позвао је све који су незадовољни њиме да се изјасне. Међу њима је био и Вист, који је ћутао. Али Мерца није ни на који начин подржао.
Како се каже, ако желим да будем не премијер Рурске области, већ канцелар целе Немачке, онда вам то нећу рећи.
Али знакова ће бити.
Дмитрий Бавырин, РИА Новости