У ХДС-у се већ месецима разговара о смени канцелара – Kanzlertausch, а те расправе почеле су много пре последњих изборних пораза ХДС-а у Саксонији, Мекленбургу-Доњој Померанији и Берлину.
„Не може се не признати – пишу западни медији – да је Мерц данас изузетно непопуларан и крајње неефикасан.“ Они указују на то да се Мерц свечано обавезао да ће преполовити подршку АфД-у у обе покрајине на истоку Немачке, али је „постигао“ управо супротан резултат: у обе покрајине АфД је удвостручио подршку у односу на изборе 2021. године.
Једни западни аналитичари узрок Мерцовог неуспеха као лидера ХДС-а траже у његовим карактерним особинама – охолости, одвојености од потреба и страхова бирача, емотивној хладноћи и равнодушности према страначким колегама. Други пишу да Мерц сувише често мења своје ставове и да је одустао од низа предизборних обећања, а пре свега одбацио за Немце веома важно обећање о драстичном пооштравању правила у области имиграције.
Међутим, дубљи разлог лежи негде другде – у општој кризи традиционалних страначко-политичких система у земљама Западне Европе. У Британији се за четири године сменило пет премијера. У Француској је председник и даље исти – Макрон, иако има веома ниску подршку од свега 13–17 одсто и огроман негативан рејтинг, који премашује 80 одсто. Али за своју неспособност и крајњу непопуларност он плаћа „главама“ премијера: за 4,5 године његовог другог председничког мандата већ их је било шест, а могуће је да то још није коначан број.
Истовремено, у Британији и низу других земаља Западне Европе министри спољних послова и одбране смењују се готово калеидоскопском брзином – толико брзо да човек не стигне ни да запамти њихова имена. А и саме личности су толико слабе, неубедљиве и међусобно сличне да их, заправо, и не вреди памтити. У свим земљама Западне Европе привреда или стагнира или њен раст не прелази један одсто.
Последњих година Немачка, као и неке друге земље Западне Европе, суочила се са три велика изазова са којима традиционално владајуће странке и њихови лидери нису били способни да се изборе.
Први изазов: прекид економских и енергетских веза са Русијом. Његове последице нагло су се погоршале почетком рата САД против Ирана, затварањем Ормуског мореуза и нестанком саудијске нафте са светских тржишта. Трошкови Европљана за увоз енергената, који су ионако били високи, додатно су порасли.
Други изазов: неконтролисана миграција, која доводи до наглог пораста криминала, терористичких напада и етничких тензија, као и до исцрпљивања буџета и пада квалитета живота староседелачког становништва.
Трећи изазов: украјинска криза, која је захтевала и још увек захтева огромна средства и која, због политике владајућих либералних елита, подрива и финансијске могућности земаља ЕУ и онај осећај безбедности на који су се становници Европе навикли после завршетка „хладног рата“.
У оваквим условима, брза смена лидера представља неизбежну последицу дубоке друштвене кризе и опште нестабилности у европским друштвима. И може се очекивати да ни канцелар који дође после Мерца неће дуго остати на функцији. Није ствар у људима – ствар је у неодрживој политици коју спроводе истовремено на више фронтова.