Француски средњошколци започели су школску годину уз ватромет. Горе гомиле наслаганих гума, горе аутомобили и канте за смеће, а поједини „бисери“ покушавају да запале чак и сопствене школе.
Све се то званично назива „протестима“, иако оно што се дешава више подсећа на некакав надреалистички циркус. Деца од 15 до 17 година напуштају наставу, излазе на улице, све руше и ломе, на полицајце бацају каменице, флаше и петарде, а покушавају чак и да их полију хлороводоничном киселином.
До сада је рањено и повређено око 50 припадника полиције. Ухапшено је више од 440 тинејџера. Али то је тек почетак — „протести“ се шире и све су масовнији. За сада нереде праве само гимназијалци (ученици старијих разреда), али се ускоро очекује да им се придруже и студенти универзитета.
Против чега то протестују средњошколци, шта их то толико неподношљиво притиска? Недостатак клима-уређаја, превише часова у распореду и — што је посебно занимљиво — недостатак наставника.
Међутим, управо безобразно понашање ових велике деце приморава француске наставнике да масовно дају отказе. Овог пролећа друштвене мреже је преплавио снимак из Монпељеа, на којем су двојица крупних црних тинејџера оборила на земљу старијег, седог наставника и почела да га шутирају, вичући да је „расиста“.
Приликом касније истраге, несрећни „расиста“ је чак признао своју кривицу: претукли су га зато што је ошамарио једног од младих насилника, а то је француским наставницима строго забрањено.
А било је и других пребијања, претњи сексуалним насиљем, малтретирања на друштвеним мрежама и иживљавања. Да и не говоримо о несрећном Самјуелу Патију — наставнику којег је на најсвирепији начин убио радикални исламиста.
Многи у протестима тинејџера виде расни аспект — и заиста, протести су почели у најпроблематичнијим предграђима Париза, где је процес замене локалног становништва одавно већ завршен.
Међутим, убрзо се буна проширила по целој Француској, захвативши и центар Париза и већину великих градова. На улице су изашли сви: и маргинализовани из школа Сен-Сен-Денија (сиромашног етничког гета у предграђу Париза), и размажена деца из имућних породица, која похађају суперпрестижни париски Лицеј Анрија IV.
Ако се изузме кукање због „превише часова“, назиру се дубљи разлози ових уличних окршаја. Француска омладина панично се плаши будућности. Када изађу из школских клупа, већина њих ће се наћи у сиромаштву и без и најмањих изгледа.
Незапосленост међу француском омладином сада, „у просеку“, прелази 22 одсто. У лошим крајевима попут Сен-Сен-Денија, сваки трећи млади човек је без посла. Сваки пети не ради, не школује се и не усавршава се. Још гора је ситуација код младих без факултетске дипломе — у тој групи незапосленост износи невероватних 38 одсто.
Стечајеви предузећа и привредна рецесија која траје већ неко време приморавају тржиште рада да се још више сужава. Али чак и ако дипломац успе да пронађе своје место на њему, плата младог стручњака биће му, у најбољем случају, довољна за храну и плаћање кирије.
Куповина сопственог стана без помоћи родитеља или наследства постала је у Француској апсолутно нереална. Па како, заиста, просечан Парижанин са платом од 2.500 евра „на руке“ да уштеди за стан вредан милион?
Парадоксално је то што су студенти и средњошколци који су се 1968. године борили на барикадама били формално сиромашнији, али су у суштини били далеко успешнији од својих данашњих вршњака. Нису имали паметне телефоне, али су возили на јефтин бензин, лако су могли да уштеде за сопствену кућу или гарсоњеру и имали су одличне изгледе за каријеру. Левичари који су предводили побуне шездесетих данас су готово сви веома богати људи.
Структурни проблеми француске омладине могли би да се реше само на један начин: Француска излази из ЕУ, обнавља односе са Русијом и престаје да троши новац на Украјину. Међутим, на тако нешто нико неће пристати. Зато је огорчену омладину веома згодно користити у уличним протестима, како би се терорисали политички противници. Тимe се активно и цинично баве левичарске странке Француске.
Школарце је на протесте лично благословио Жан-Лик Меланшон, лидер „Непокорене Француске“, са карактеристичном биографијом: у мају 1968. био је један од главних побуњеника, а данас захтева укидање француског језика и намерава да се кандидује за председника. Посланици његове странке долазе на демонстрације школараца и уз повике „Па то су само деца!“ насрћу на полицајце.
Недавно изабрани градоначелник Сен-Сен-Денија појавио се на протестима не да би укорио тинејџере, већ да би правио нереде заједно са њима. На снимку се Бали Багајоко шармантно смешка и весело поскакује у позадини, док гори канта за смеће. Овај црни политичар изабран је на ту функцију управо као кандидат „Непокорене Француске“.
Савез „левичара са кавијаром“ и миграната који не желе да се асимилују функционише без грешке.
Протести ученика 1968. године довели су до оставке Шарла де Гола и значајног скретања француске политике улево. Данашње протесте левичари користе како би застрашили све оне који подржавају десничарске странке, пре свега „Национално окупљање“.
Тако да нико и не помишља да решава проблеме омладине. Бесни школарци су идеално топовско месо за побуне које ће покушати да организују током председничких избора. Чини се да ће у поређењу са мајем 2027. године, мај 1968. изгледати као дечја игра.
Виктория Никифорова, РИА Новости