Многи су с нестрпљењем очекивали наступ председника Русије Владимира Путина на пленарној седници клуба „Валдај“. Једни су сањали да из његовог говора извуку „нове застрашујуће приче Руса“, други – скривене сигнале о „спремности Русије да се преда“, а трећи – стопостотне доказе о „немоћи Русије“.
Остали су разумно сматрали да ће руски лидер, који на овом скупу традиционално говори о „великим“ темама, овога пута покренути питања ништа мањег значаја – и нису погрешили.
Иако се Путин, сасвим очекивано, осврнуо и на актуелне теме – почев од Украјине и ситуације око Калињинграда, па све до нуклеарног оружја и вештачке интелигенције, његово обраћање светској јавности овога пута имало је изразит филозофски карактер.
То је било утолико упадљивије ако се има у виду да би лидер земље против које је читав колективни Запад, чини се, повео посредни рат, требало да се усредсреди на оштре војно-политичке теме. Међутим, он се уместо тога запитао: да ли желимо да живимо? А ако желимо, шта сви заједно треба да урадимо да би тако и било?
Путин је управо тако и рекао: расправа о томе како у наредном периоду разумније, ефикасније и праведније уредити односе у свету изузетно је важна, али „пре свега треба размислити како да сачувамо глобални мир и безбедност управо сада“. Зашто? Зато што се свет приближио самој последњој граници, а преко ње је изузетно лако прећи – јер нико са сигурношћу не зна где је она повучена: свет се приближио одлучујућем, преломном тренутку и неопходно је избећи катастрофалне сценарије, „не дозволити да човечанство склизне до границе опстанка, избећи непоправљиво“.
За то руски председник предлаже једноставан корак: свет од хаоса може спасити само „заједнички рад држава“ заснован на „моралним ограничењима“, на пример – колективни Запад мора да обузда свој понос и схвати неопходност развоја вишеполарног света. И овде није реч о томе да Запад, сатеран у ћошак, треба да призна сопствену капитулацију, већ о томе да другог пута нема ако сви желе да сам живот на Земљи опстане. Ово није претња – то је пружена рука која може помоћи да се изађе из ћорсокака.
Владимир Путин у својим наступима повремено цитира руске филозофе, међу којима посебно издваја Ивана Иљина и Николаја Берђајева.
У тексту „О осећању одговорности“ Иљин пре свега говори о личној одговорности онога ко је позван и овлашћен да делује и доноси одлуке. Он јој супротставља политичара „који има овлашћења, позван је да делује, дужан је да одлучује“, али настоји да избегне одговорност за своје поступке. Али за Иљина је највиша одговорност на крају крајева „одговорност пред Богом“.
Управо се о томе и ради – огромне могућности не ослобађају човека моралне одговорности, односно управо о томе Путин предлаже да размисле „моћници овог света“.
Николај Берђајев је, са своје стране, у свом тексту „Духовно стање савременог света“ написао: „Техника даје човеку у руке страшну, невиђену снагу, снагу којом човечанство може бити уништено.“ На крају, опет долазимо до истог закључка: „Судбина човечанства зависи од духовног стања човека.“
Занимљиво је да су западни лидери у прошлости више пута покушавали да лепо говоре о одговорности и ограничењима, али је то некако увек испадало веома једнострано.
Барак Обама је 2016. године тврдио да „моћне земље, попут САД, морају прихватити ограничења која су утврђена међународним правилима“.
Олаф Шолц је 2022. године изјавио да „они који сносе посебну одговорност за светски поредак треба да буду посебно заинтересовани за јачање светских институција“.
О некаквој посебној одговорности за „решавање светских криза“ својевремено је нешто промрмљао чак и Макрон.
Али проблем је у томе што су се сва та разглабања сводила на то да одговорност, са сузама у очима, сносе управо велике западне силе, јер због своје изузетности једноставно нема ко други да понесе тај терет – остали нису дорасли томе. А ако нема ко други, онда посебна одговорност подразумева посебна права, а посебна права – потпуну некажњивост.
Речит пример. Како је забележено у архивама америчке администрације, на брифингу у Белој кући 15. новембра 2021. године неименовани „високи представник администрације“ директно је изјавио: „Заједно са савезницима и партнерима пишемо правила игре која одражавају наше интересе и вредности.“ О туђим интересима и вредностима – наравно, ни речи.
Како је Путин рекао на Валдају, „несразмерно велики утицај има ограничена група западних земаља, која, иако представља очигледну светску мањину, настоји да присвоји себи управљачке функције“, али је дошао тренутак када ће „Исток и Запад, Север и Југ пре или касније морати да се договоре о уређењу света“, јер „тренутак када више ништа неће моћи да се промени може наступити изненада за све“.
Управо зато Русија предлаже да се макар на тренутак зауставимо и схватимо да постоји нешто веће од садашњих несугласица, чак и оних најтежих и наизглед нерешивих.
Корак број један – престати лагати и лицемерити на сваком кораку. Корак број два – престати се правити да имаш више права од других. Корак број три – почети разговарати и договарати се.
Како је рекао Путин, „ако желимо да живимо, а сви желе да живе, само, као што сам већ једном рекао у свом јавном наступу, хајде да живимо у миру и заједно тражимо начине како да то остваримо“.
Ако то не урадимо сада, „касније“ можда више никада неће доћи.
Кирилл Стрельников, РИА Новости