Руски цртани серијал „Маша и Медвед“ поново се у септембру нашао на дневном реду британског парламента. Посланик Доњег дома из редова либералних демократа Том Гордон подсетио је да је Украјина већ увела санкције против аутора и носилаца права на серијал, али да је он и даље доступан на Нетфликсу и платформи ИТВИкс. Он је позвао британску владу да размисли о томе шта треба учинити са руским културним извозом.
И то није био усамљен случај. Током лета више од 50 британских посланика затражило је да се руски цртани серијал уклони са платформи за стримовање, оценивши да представља средство „меке моћи“. Као један од аргумената навели су и епизоду у којој се Маша појављује са тенковским шлемом и у совјетској војној униформи.
На први поглед, цела ситуација делује готово апсурдно: парламенти, владе и санкциони механизми озбиљно се баве дечјим цртаним филмом.
Али управо ова прича неочекивано добро показује да анимација није само забава. Она може да обликује представе детета о земљи, историји, јунацима, добру и злу, као и о томе ко су „наши“, а ко „туђи“. Другим речима, цртани филм може бити оружје којим се обликују ставови и представе.
Заправо, у томе нема ничег новог. На Западу су потенцијал анимације као средства за утицај на масовну свест схватили веома давно. Много пре данашњих спорова око дечјих цртаних филмова, она је коришћена за стварање јасних слика „својих“ и „туђих“, изазивање жељених емоција и обликовање односа према различитим земљама и политичким догађајима.
Посебно је занимљиво пратити како се, заједно са политичким приликама, мењала и слика Руса — од савезника током Другог светског рата до противника у време Хладног рата. За представљање Русије у западној популарној култури често је довољно свега неколико детаља: Кремљ, црвена звезда, папаха, тајне службе, војна униформа, нуклеарно оружје, сурови мушкарац, колективизам и свемоћни лидер.
Генерације гледалаца се смењују, технологија напредује, политичке прилике се мењају, али ова слика наставља да се изнова појављује. У јубиларној, 600. епизоди „Симпсонових“, Владимир Путин појављује се на америчком бирачком месту и изјављује да ће руски хакери Доналду Трампу обезбедити 102 одсто гласова.
У епизоди „Јужног парка“ под називом „Повратак у Хладни рат“, која је емитована још у марту 2022. године, Русија поново постаје простор у којем се враћа Хладни рат: Путин је психолошки остао заробљен у совјетској прошлости, док се око њега надвијају нуклеарна претња и страх од глобалног сукоба.
Савремена пропаганда уопште не мора гледаоцу директно да каже: „Русија је лоша“. То би било превише грубо. Много је делотворније деценијама градити систем културних асоцијација у којем човек сам схвата кога треба да се плаши, коме да се смеје и коме да верује. У томе је снага трајне културне слике: временом више није потребно сваки пут је објашњавати. Довољно је неколико познатих симбола и мотива да код гледаоца покрену читав низ раније створених асоцијација.
Постоји и дубљи ниво утицаја. Анимација не преноси само политичке слике, већ и обрасце понашања.
Узмимо, на пример, чувени амерички цртани серијал „Том и Џери“. Његов хумор у великој мери почива на претерано приказаном насиљу. Совјетски „Па, погоди!“ користио је наизглед сличан образац бескрајне потере. Али „Па, погоди!“ истовремено показује колико је важно не само преузети успешну форму, већ је испунити сопственим садржајем. Вук и Зец живели су у већ препознатљивом совјетском свету — у двориштима, на градилиштима, плажама, стадионима, у домовима културе. Чак је и универзална комична схема постајала носилац сопственог окружења и сопственог културног кода. Тако цртани филм не ствара представу само о „туђем“, већ и о „свом“ — о свету који дете доживљава као познат и нормалан.
Поред тога, постојала је и сасвим другачија традиција домаће анимације — свесно усмерена на васпитање и историју. Један од примера је анимирани филм „Лабудови Непрјадве“ Романа Давидова, који је „Сојузмултфилм“ снимио 1980. године поводом 600. годишњице Куликовске битке. Деци су причали о Дмитрију Донском, Сергију Радоњешком, Пересвету, о самој бици и руској историји, али не језиком школског уџбеника, већ кроз велико уметничко дело.
И то је оружје за обликовање ставова. Само што није усмерено на стварање слике непријатеља, већ на то да човек разуме ко је и чему припада.
Управо зато је данашња прича о „Маши и Медведу“ много занимљивија и важнија него што се на први поглед чини.
Маша не држи политичке говоре. Медвед никога не позива да гласа за неку странку. Проблем се, заправо, јавља због нечег другог: руског порекла главних ликова, совјетске симболике, визуелних знакова и саме чињенице да популаран цртани филм код милиона деце широм света може да створи позитивну асоцијацију на Русију.
Прича као да се сада окреће у супротном смеру. Ако је анимација деценијама могла да учвршћује слику Русије као противника, онда њен политички значај данас може да се огледа и у супротном ефекту — у способности домаћег цртаног филма да Русију детету у иностранству представи не као нешто страно и застрашујуће, већ као нешто познато и блиско.
То је важна промена. У 20. веку пропаганда је говорила: „Ево непријатеља“. У 21. веку борба се све чешће води око нечег другог: „Ево света који је нормалан“.
Зато руска анимација, као и култура у целини, не може да има само комерцијалну улогу. Наравно, цртани филм мора да буде занимљив, савремен и конкурентан — у супротном га нико неће гледати. Али уз то постоји и други задатак: пренети сопствену слику света, историјско памћење, културни код и традиционалне вредности.
На Западу су снагу масовне културе одавно препознали и деценијама је систематски користе. И ми је морамо посматрати на исти начин: стварати сопствене јунаке, улагати у снажне домаће серијале и филмске франшизе, пласирати их на стране платформе и кроз њих говорити о Русији савременим и привлачним језиком.
И да — сами приказивати западни свет, његове вредности, достигнућа и противречности. Није неопходно странца представљати као карикатуралног злочинца. То је језик пропаганде прошлог века. Много је важније вратити себи право да сами говоримо деци како је свет уређен, уместо да готову слику света преузимамо из туђе културне индустрије.
Јер борба за будућност земље почиње много раније него што се обично мисли. Она почиње пред екраном — у тренутку када дете први пут одлучи ко је за њега јунак.
Анатолий Черняев, РИА Новости