Вест да су америчке трупе коначно напустиле Ирак лако је могла да прође незапажено. Уосталом, колико је само било таквих обећања и колико пута је њихово повлачење одлагано. Америка је већ једном напустила Ирак, 2011. године, али је само три године касније морала да се врати — наводно ради борбе против „Исламске државе“*. Овога пута, међутим, Пентагон је ипак потврдио информације ирачких власти. Наравно, нема говора о прекиду сарадње Вашингтона и Багдада, али овај потез свакако није само симболичан, иако симболике у њему има напретек.
Ово је свакако добар повод да се подвуче црта под двадесетогодишњим — ако се узме у обзир поменута пауза — присуством Американаца у овом региону.
Актуелни догађаји неизбежно намећу поређење са сличним повлачењем из Авганистана. И тамо су амерички војници ратовали готово исто толико дуго. Пре њиховог доласка земљом су управљали „Талибани“, а после њиховог одласка — поново „Талибани“. Авганистанци су за те радикалне промене платили цену од две деценије и десетина хиљада људских живота. А најстрашнија и најупечатљивија слика америчког пораза били су, свакако, снимци са аеродрома у Кабулу. На њима су се мештани, који су још недавно помагали Американцима, у очају хватали за стајни трап и оплату авиона који су полетали, надајући се да ће тако успети да се спасу. Америка је напустила и земљу и оне који су јој тамо помагали. Иако је, треба подсетити, Америку у Авганистан нико није ни позвао.
У Ираку су, наравно, промене биле далеко озбиљније. На месту ауторитарне диктатуре са унитарним уређењем изграђена је федерација са етничко-верском поделом власти — земљом управљају председник Курд и премијер шиит, док се председник парламента бира искључиво из редова сунита. Ипак, стабилност таквог система изазива озбиљну забринутост. Довољно је погледати Либан, који је очигледно послужио као један од узора америчким реформаторима.
Уосталом, ту се промене не завршавају. У земљи јача ирански утицај, и то у тој мери да западни стручњаци чак тврде да је Вашингтон Ирану изградио „копнени мост“ до Средоземља. Западни медији чак оптужују Техеран да је преко својих посредничких снага извео недавни напад на саудијски нафтовод.
А некада је управо Багдад био противтежа Техерану у региону — и његов директни супарник у једном од најкрвавијих ратова друге половине 20. века. Због тога је Садаму Хусеину много тога било опраштaно — Вашингтон га је активно подржавао, иако није заборављао да и Ирану продаје ракете.
Ипак, како је историја касније показала, није му било опроштено баш све. Кувајт, на пример, није опроштен — па је уследила операција „Пустињска олуја“.
Неки догађаји који су претходили рату у Ираку запањујуће подсећају на оно што се дешава данас. Довољно је сетити се Колина Пауела, који је на седници Савета безбедности УН тресао епруветом са нечим што нико није знао шта је, али је убедљиво говорио о томе колико се Ирак приближио производњи хемијског оружја. Прошле су две деценије — а веома сличне методе сада се користе против Ирана.
Али ако су америчке методе остале исте, њене могућности су се значајно смањиле.
Америка више не може себи да приушти рат на другом крају света — то је прескупо чак и у садашњим условима, а копнена операција би за њу била права катастрофа, са изузетно малим изгледима за победу.
Америка више не може да окупи велику коалицију. Да, њена војна вредност и тада је била мала, али је бар на политичком плану јединство НАТО-а — уз ретке изузетке — било ван сумње. Данас савезници не желе да помажу САД у њиховим ратовима, док сам Вашингтон сумња да ли је у таквим околностима спреман да брани интересе и безбедност својих савезника.
Промениле су се и могућности противника. На примерима Југославије, Авганистана, Ирака и „арапског пролећа“ цео свет је видео на који начин Запад шири вредности либерализма и демократије — и из тога извукао закључке. А сада сви они који своју будућност виде другачије од Запада и имају довољно суверенитета да одбране своју визију, разумеју како треба да делују.
И Западу ту нема кога да криви. Имао је три деценије након Хладног рата да понуди нову визију праведног света, јер су се отвориле до тада незапамћене могућности за сарадњу. Човечанство вероватно никада раније није имало такву прилику. Уместо тога, Запад је све те три деценије провео у ратовима са сумњивим резултатима и организовању револуција против влада које му нису одговарале, а које се такође нису завршиле ничим добрим.
Ту пропуштену прилику Западу сама историја неће опростити.
* Терористичка организација забрањена у Русији.
Давид Нармания, РИА Новости