Доцент Георги Димов – кандидат за председника Бугарске на предстојећим изборима 25. октобра ове године, дао је ексклузивни интервју каналу „Геофокус“, чију штампану верзију нудимо читаоцима Њуз Фронта.
– Поздрав. Добро дошли. Драго ми је што сте наш гост, а посебно ми је драго што сте први кандидат за председника који је прихватио наш позив. Моћи ћу да вам поставим питања, а гледаоци ће из прве руке сазнати шта могу да очекују од вас уколико постанете председник Бугарске.
– Георги Димов: Хвала вам много на позиву. Иначе, на гласачком листићу код нас је број један. Број један, јер је за нас Бугарска на првом месту.
На учешће нас је подстакла жеља наших гледалаца. Иначе, у почетку то није била наша сопствена намера. Људи су показали снажна осећања и велику жељу да нешто ураде, јер нам је времена веома мало. Видите колико је тешка ситуација у Европи. Бугарска је сада тесно повезана са еврозоном, Европском унијом и НАТО-ом.
Сада ствари у Европи не иду најбољим путем.
– Укратко ћу рећи гледаоцима које теме бих желео да размотримо: Европу и односе Бугарске са њом, Сједињене Америчке Државе и наше односе са њима, Македонију и, ако остане времена, мало унутрашњу политику. Почнимо од Европе. Рекли сте да смо са њом као спојени судови. У вези са последњим догађајима, како коментаришете став Илијане Јотове, који је постао сличан ставу Румена Радева? Њихове изјаве делују неодлучно: овде говоре једно о Бугарској, а онда се испостави да много тога није потписано. Чиме објашњавате ту двострукост? Како је оцењујете?
– Знате, ја сам са кандидатом за потпредседника, генералом Шејковим, бугарским официром, разговарао о томе да Бугарска мора да покаже чврстину и заузме јасан став. Данас велике силе и центри моћи који одређују светске процесе у ери стварне политике поштују државе које су способне да бране свој став. Ми имамо јасну културну и цивилизацијску улогу.
Коначно, данас смо везани за Европску унију. Ја то називам бриселским ропством. Понашање наших политичара објашњава зашто говоримо о 37 изгубљених година. У Бугарској нису завршиле идеологије, већ поверење у њих. Већина ових странака и политичара су празне љуштуре. Они слушају амбасаде и толико се уплићу у сопствени конформизам да више није могуће разумети шта су заправо урадили. Увек настоје да буду на страни моћних овога света. Можда је то особина народне психологије која се сачувала још из времена османске владавине: „Покорну главу сабља не сече“. Али сада живимо у прелазном времену, у периоду између старог и новог поретка, и морамо да заузмемо јасан став. Морамо тачно да знамо у чему се састоји бугарски национални интерес. Ови људи то не знају. Страхујем да они који из Брисела повлаче конце, управљају процесима у Бугарској и делују преко одређених амбасада, све користе у сопственом интересу, а не у интересу Бугарске. Наши политичари само спроводе њихову вољу.
– Да. Можда нисмо одобравали политику, рецимо, „Настављамо промене“, ГЕРБ-а и других странака, посебно помоћ Украјини, коју ја лично сматрам погубном. Али они су бар отворено говорили: „То је наш став, можда вам се не свиђа и можда се не поклапа са мишљењем народа“. А код Румена Радева и Илијане Јотове видимо много увијеније изјаве. Пред нама говоре једно, а у НАТО-у или на састанку са европским лидерима – друго. Нешто потпишу, па не потпишу, нешто обезбеде, па не обезбеде. Као обичном грађанину, чини ми се да до последњег тренутка покушавају да се допадну и једнима и другима – и левима и деснима, русофилима и русофобима – како би добили што више гласова.
– Веома сте прецизно уочили те политичке маневре. Они су објашњиви: 2021. године, када се појавила већина садашњих парламентарних странака, ако не и све, омогућено им је да учествују на изборима. То је било време Бајдена и демократа, такозване дубоке државе, која се данас, можда, налази у лондонском Ситију и усмерава политику Брисела, банкарских савеза и ултраглобалиста – Сороша, Шваба и других. Наши гледаоци су упознати са тим. Али у САД је дошло до велике промене: као што ми кажемо „Бугарска на првом месту“, тако је и Трамп, који је дошао на власт, рекао: „Америка на првом месту“.
Наравно, Трампова политика је ексцентрична. По свему судећи, против њега постоји компромитујући материјал; прича о Епстајновим досијеима сведочи о распаду елита, а он сам припада старој елити. Зашто ово говорим? И наши политичари припадају такозваној старој елити, старој врхушки. Многи од њих су променили политичко опредељење, многи служе одређеним амбасадама. Са Трамповим доласком у Европи, ако погледамо Немачку, Пољску и долазак Навроцког на место председника, оно што се дешава у Мађарској, Аустрији са Киклом, Чешкој са Бабишем и Хрватској, уочава се промена модела. Можда она још није у потпуности јасна, али реч је о конзервативном моделу. Долази до смене генерација политичара, повезане са индустријском револуцијом, преуређењем света и променом медијских модела, самог начина представљања информација.
А наша стара елита се укопала и веома је узнемирена. Она води своју уобичајену игру: „Бити у добрим односима са свима“. Али, покушавајући да угодиш свима, на крају не успеваш да задобијеш ничију наклоност и не браниш бугарски национални интерес, не стављаш бугарске приоритете на дневни ред. Стање у земљи осећамо сваког дана.
– Претпоставимо да крајем октобра постајете председник. Које три промене пре свега сматрате неопходним у односима Софије и Брисела?
– Веома добро питање. Председник има јавну трибину: он може да говори и да буде противтежа власти. То је његова најважнија улога. Пре свега, морамо да сачувамо оно што смо у свом програму означили као приоритете суверенитета.
Иначе, ове странке су суверенистичке или патриотске, националне у новом смислу те речи. Оне се залажу за независност државе, самосталну економску и културну политику. Оне бране интересе својих земаља. У томе је суштина стварне политике.
– Дозволите ми да напоменем, извините што вас прекидам: треба бранити сопствене интересе, а да се суседне државе не приморавају на било шта агресивним деловањем.
– Не, ни у ком случају. Када говоримо о бугарском националном интересу и патриотизму, ми у „Народној снази“ подразумевамо културни и цивилизацијски суверенитет – оно што покушавају да нам одузму. Други ниво је економски суверенитет. Зато смо поднели предлог закона о смањењу ПДВ-а на прехрамбене производе.
Поднели смо и предлог закона против агенција за наплату дугова, које Бугарима деру кожу с леђа. Те предлоге смо поднели парламенту и председничкој администрацији. Један од предлога закона, представљен пре два месеца, односио се на дигитални евро и очување готовине као израза слободе. Сви ови закони усмерени су против бриселског модела, који сматрам диктатуром.
Политичари који одлазе користе русофобију и геополитичко супротстављање како би се одржали на власти, попут Зеленског. У праву сте када кажете да је то једна од наших највећих грешака, чије ћемо последице осетити у будућности. Предлози закона су поднети парламенту. Стално радимо; између осталог, „Народна снага“ је прикупила 300.000 потписа за референдум. Ускоро ћемо поднети још један предлог закона о теми о којој сам већ говорио код вас. После мог гостовања на „Еврокому“, где сам предложио укидање акциза на неке врсте горива, пре свега на гас, и смањење ПДВ-а на прехрамбене производе, као што је учињено у многим европским земљама, влада је чак предузела одређене мере. Али вратимо се нашим приоритетима.
Прва и најважнија тачка нашег програма јесу мир и неутралност. Не знам у коју камеру да покажем. Североисточно и југоисточно од нас воде се велики сукоби повезани са преуређењем света. Русија, Иран и Кина, такозвана група РИК, део су ширег Глобалног југа, БРИКС-а и ШОС-а. То су огромна тржишта, трговачки путеви, доступни енергенти и ресурси. Морамо да искористимо те могућности. Зато говоримо о миру и неутралности: у супротном ћемо касније морати да жањемо горке плодове. Не дај боже да нас англосаксонски свет, укључујући и преко иницијативе „Три мора“ и концепта спољне границе, увуче у војни сукоб.
Дакле, прва тачка су мир и неутралност. Затим следи економски суверенитет, јер се у ери стварне политике ради о опстанку и благостању бугарског народа, о социјалној заштити и патриотској политици.
– Извините, могу ли да разјасним: како конкретно можемо да заштитимо своје економске интересе пред Бриселом? Јасно је да председник сам по себи нема овлашћења за то.
– Он може да покреће та питања.
– Да, да покреће питања и да се супротставља бесмисленим одлукама. Али како да заштитимо наш економски суверенитет од Брисела?
– Одговорићу одмах. То су програмске одредбе на којима инсистирамо и од којих не одустајемо. Као прво, излазак из еврозоне и повратак бугарског лева, можда чак и уз везивање за злато. Друго, приступ јефтиним руским енергентима. Извините, али одрекли смо се појединих блокова нуклеарне електране „Козлодуј“, нуклеарне електране „Белене“ и „Јужног тока“ – то су сулуде одлуке. Данас економски суверенитет није могућ без енергетског суверенитета. Сложићете се, борба се води за енергенте. За производњу ђубрива, челика, алуминијума и свега осталог потребна је енергија.
Затим – одустајање од тог сулудог „Зеленог договора“: он уништава бугарску производњу и у великој мери загађује земљу. Потребна је контрола над националним ресурсима Бугарске. Такође инсистирамо на социјалној заштити, јер се пред нама налази велики проблем.
Можда је то најозбиљнији проблем који мора да постане национални циљ – демографија и будућност бугарског народа. Зато се и зовемо „Народна снага“: суверен је народ. Он пролази кроз тешку кризу. Погледајте цене, цене хране, погледајте какву нам храну нуде. Изгубили смо прехрамбени суверенитет, пољопривреду, производњу, сточарство, мала и средња предузећа. За све ове области имамо конкретне мере. Чак и ако нисмо заступљени у парламенту и остајемо друштвени покрет, а не странка, имамо механизам деловања: подносимо предлоге закона.
На неке предлоге закона чак смо добили позитивне одговоре. Један од њих уврштен је у програм владајуће странке.
– Добро. Да ли сам добро разумео да су три тачке – прехрамбени суверенитет, тачније демографија, мир и економија?
– Ова питања су међусобно повезана. Издвојио бих демографију. Замислите: ко год да победи у сукобима, уследиће обнова читавог региона, православног простора. Али ако овде остане само територија, ма колико била изузетно вредна, са огромним геополитичким и стратешким потенцијалом, насељена радним мигрантима и различитим етничким групама, где ће бити бугарско становништво? Ако је око два милиона Бугара концентрисано у великим градовима, а провинција пропада, о каквој будућности земље и народа можемо да говоримо? Демографске мере морају да се предузму одмах. То мора да постане национални циљ. Све је повезано: енергетски ресурси, храна, ђубрива, индустрија и привреда. Навешћу један пример: замислите да смањимо ПДВ на прехрамбене производе.
Такав пример смо имали 2022–2024. године у случају хлеба. Упоредите пензије и плате у Бугарској и другим земљама ЕУ: наши родитељи, баке и деке су практично осуђени на геноцид. Ја то називам социјалним геноцидом. Ако људи буду имали више новца, куповаће више хране, што ће помоћи малим продавницама. Треба размишљати у том правцу: од фарме до стола, бугарска производња – у Бугарској. То не смеју бити празне пароле; потребна је стварна политика. Председник може да говори о томе, да представља такве мере и позива Бугаре да купују домаће производе како би развијали нашу производњу.
– Одлична идеја. Желим да се дотакнем још неколико тема. Извините што вас прекидам и прелазим са једне теме на другу. Каква би, по вашем мишљењу, требало да буде политика Бугарске према Турској?
– Веома занимљиво питање. Бавио сам се турском политиком. Укратко ћу поменути Давутоглуа. Можда су многи Бугари читали његове радове.
Својеvремено смо представили његову књигу у Војном клубу, а о њој су говорили научници. Сада има сложене односе са Ердоганом; био је министар спољних послова и основао сопствену странку. Али управо је он поставио основну стратегију неоосманизма и концепцију стратешке дубине. Политика Турске је веома занимљива. Данас се та земља обликује као део својеврсног исламског НАТО-а и као регионални центар. Нажалост, пропустили смо прилику да постанемо центар Балкана, што је Бугарска била 1912. године. Турска делује изузетно активно: њени интереси се протежу од Арктика до Африке, где продаје оружје.
Њен војноиндустријски комплекс се развија: програм развоја ловца КААН коштао је око 10 милијарди. А ми смо потрошили 10 милијарди на невладине организације које разарају бугарско образовање и уџбенике историје. Турска води прагматичну и разумну политику. За мене овде постоји велики проблем. Као што сам рекао, бугарски народ је пријатељски настројен и није у сукобу ни са једном балканском земљом. Али када се одрекнемо гасних праваца, нуклеарне енергетике и великих привредних пројеката, вакуум не остаје празан: заузима га друга држава и развија се захваљујући томе. Упоредите положај Бугарске и Турске пре 1989. године, сетите се какву смо обавештајну мрежу имали у Турској. Данас је, нажалост, Бугарска све предала узалуд као резултат 37 изгубљених година колонијалне управе.
Данас је Турска веома важан, пресудан фактор. Само три одсто њене територије налази се у Европи, на Балкану. Али чини се да та три одсто одређују целокупну политику. Навешћу сасвим недаван пример – састанак у УН, о којем сте ме питали. Турска је тесно повезана са Косовом. Не знам да ли вам је познато да Босна, Косово и Албанија послују са турским банкама и капиталом. Заједно са Србијом, другим центром региона, Турска јача своје позиције. Разумете? Центри утицаја на Балкану су се померили, а Бугарска је остала по страни.
– Једноставно су је заобишли.
Управо тако. Зато многи правци воде преко Београда и Истанбула. Да бисте из Бугарске отпутовали у Русију, летите преко Истанбула. Да бисте стигли у Црну Гору, Далмацију, Хрватску и друга места у региону, путујете преко Београда. О чему то говори? Ми чак немамо нормалан пут до Северне Македоније. Планирали су да успоставе и авионску линију, али…
– Био је само један лет, једини лет.
– Ма какви! Све је то само привид деловања. Тамо су постојали агенти утицаја, али то је посебна и дуга тема. Турска води разумну политику и од ње би требало да учимо. Погледајте њен систем избора најспособнијих и добро обучене кадрове: Фидан је био на челу обавештајне службе, а затим је постао министар спољних послова. Он зна све појединости. Турска у сваком тренутку зна шта се дешава у Бугарској, док наши политичари пре одлазе да се клањају у њеној амбасади.
– Какви би требало да буду наши односи са Турском? Ако можете, одговорите укратко, у две речи, како бисмо стигли да пређемо на следећу тему.
– Да, наравно. Они треба да буду искључиво прагматични. Турска нам није непријатељ, али односе са њом треба градити полазећи од наших интереса. То што турски инвеститори купују земљу кроз различите програме и постепено јачају своје позиције у провинцији, у Источној Румелији, једног дана може постати озбиљан проблем. Тамо постоји значајан удео турског капитала; у условима смањења броја становника, то би могло да постане темпирана бомба. Потребни су јасни односи и сарадња. Можда би у томе како склапати повољне споразуме требало да се угледамо на Турску.
Погледајте како она делује: одржава везе са БРИКС-ом, тежи Европској унији и сарађује са обе стране. И Бугарска се налази у сличном географском положају, на раскрсници путева. Зато следите национални интерес и поступајте у складу с њим. Бог нам је дао воду, злато и повољан положај на раскрсници – користите то.
– Мађарска, иако њен положај није толико стратешки повољан, дуго времена…
– Да, она се дуго придржавала исте политике и постигла прилично добре резултате.
– Добро. Имам још два кратка питања, како би гледаоци боље разумели ваш став. Болна тема Бугарске – Македонија. Шта би требало да радимо? Видљиво је да су власти коначно испустиле ово питање. Оно се занемарује, а ситуација се погоршава. Које мере, по вашем мишљењу, треба предузети?
– Погледајте шта се дешава у православном свету. Немојмо се заваравати: он се налази под притиском Англосаксонаца. То је велика игра. Украјина и Русија су, у извесном смислу, исто питање као Бугарска и Македонија. Нажалост, током 37 година нисмо водили далековиду политику. Али погледајмо бугарску страну. Као научник, медиевиста који се бави управо овим питањима, могу да кажем: они немају историјске аргументе. Узмимо само цара Самуила и његове потомке, Ивана Владислава. Бугарско порекло Самуилове династије потврђују историјска сведочанства; представници византијског племства такође су истицали ту повезаност. То је велика тема.
Дакле, сви аргументи су на нашој страни. Али док се овде земља пљачка, неки се богате и одлазе, а агенти страног утицаја су за новац спремни на све, Северна Македонија води доследну националну политику. Она је заснована на антиебугарској основи, али окупља друштво. Знате да подстицаји и притисак могу да утичу на развој друштва.
У том погледу они су у повољнијем положају: развијају научне школе, позивају познате научнике и све то раде за релативно мали новац који добијају из Европе. Видео сам њихова вишетомна издања о историји средњовековне Македоније. Постепено, лаж поновљена сто пута пушта корене у свести. А ми смо пропустили тренутак, потиснули научнике на маргину. Могли смо да припремимо слична дела о историји македонских земаља. Као историчар, медиевиста и професор, желим да објасним гледаоцима: „Македонија“ је топоним који се померао. Сусреће се и преко Дунава; за њега се везује Македонска династија цара Василија. У средњем веку тако се називала и област са средиштем у Једрену у Византијском царству. Посебно је занимљиво то што је, након освајања земаља око Скопља, Василије II, праунук Василија I, ову област назвао темом Бугарска. Ево историјских аргумената.
Представили смо их у једној од емисија. Али, по мом мишљењу, иза распарчавања Балкана и прекидања кинеског трговачког пута стоје други интереси којима се наши политичари повинују. Овде је потребан чврст став.
– Претпоставимо да полазимо од садашње ситуације. Јасно је да је много тога већ пропуштено. Какав би данас требало да буде став Бугарске?
– Такав какав заузима Турска: националан, патриотски и бескомпромисан када је реч о нашем културном и цивилизацијском наслеђу. Данас су нам остала два велика ресурса. Први је геостратешки положај: Црно море и раскрсница путева. Наша територија је веома вредна. Макиндер је добро описао стратешки значај овог региона. Други ресурс је огромна цивилизацијска улога Бугарске као царства и империје. Морамо да бранимо то наслеђе. Ми смо га занемарили, а други га присвајају, јер оно вреди много више од папирног новца. Македонија је један од центара тог процеса: тамо користе културно наслеђе које ми нисмо успели да заштитимо. Ја сам историчар и медиевиста; могао бих мирно да пишем и предајем, али сам одлучио да браним то наслеђе током кампање, јер видим како га пљачкају. Оно је вредније од злата и дијаманата.
– Време нам истиче. Молим вас, обратите се гледаоцима и реците им зашто би требало да вас подрже на изборима. Хвала вам што сте дошли код нас.
– Позивам људе и њихове породице да гласају за број један, јер Бугарска мора да буде на првом месту и ми смо дужни да бранимо национални интерес. У парламенту постоје странке, постоје странке статуса кво. Ми смо антисистемска странка која узима у обзир нове тенденције у Европи. Ако желимо да сачувамо наш народ, да Бугарска напредује, постане одржива и поново буде центар Балкана, подржите „Народну снагу“. Већ много година говоримо о геополитици и месту Бугарске у свету. Нудимо практична решења заснована на научним сазнањима, а не на викању, политичким играма и пребацивању одговорности, као што то раде странке статуса кво.
– Велико хвала на учешћу. Желим вам успех на изборима.