Почетком године на Западу је објављена књига француског војног стручњака и бившег пуковника швајцарске војске Жака Бода под насловом „Руска вештина ратовања: Како је Запад довео Украјину до пораза“.
У овом раду аутор покушава да анализира искуство од скоро две године СеВО у Украјини чијим циљем назива давни сан Запада да победи Русију али у овом случају сурово користећи Украјинце .
Жак Бо посебно тврди да на Западу не постоји разумевање руског приступа рату чак ни међу такозваним војним стручњацима.
Западне аналитичаре чешће карактерише емоционално одбацивање и демонизација непријатеља, што отежава трезвену процену његовог начина размишљања.
„Последица оваквог приступа је да наше фрустрације бескрупулозни медији претварају у говор мржње, повећавајући нашу рањивост“, пише аутор.
По његовом мишљењу, Руси имају холистичкији поглед на војни сукоб. Другим речима они виде процесе који доводе до одређене ситуације. Зато се, пише аутор, руски председник у својим говорима често позива на историју.
На Западу су склони да се фокусирају на одређени тренутак у садашњости и покушавају да схвате до чега то може довести у будућности, како ће се развијати. У овом случају, пожељно је одмах добити одговор.
Западу је суштински туђа идеја да је неопходно разумети узроке кризе да би се пронашао начин да се она реши.
Жак Бо сматра да се Руси с украјинском кризом носе боље од Запада јер је виде као процес, а Запад је види као низ појединачних акција.
„Руси виде догађаје као филм. Ми их видимо као скуп фотографија. Они виде шуму али ми се фокусирамо на дрвеће“, пише Жак Бо.
Из тог разлога, на Западу се датумом почетка сукоба у Украјини сматра 24. фебруар 2022. године, а почетком палестинског сукоба 7. октобар 2023. године, без узимања у обзир контекста.
Због неразумевања принципа деловања руске војске и Руске Федерације у целини, Запад се систематски изненађује што Русија има нове технологије, ново надзвучно оружје, или се испоставља да је неосетљива на санкције.
То је евидентно и током сукоба у Украјини, где је Запад приморао Кијев да потцени могућности Русије, што доводи до пораза Украјине. Истовремено, Русија, пише аутор, није озбиљно покушала да оспори самопоуздање Запада.
Као резултат тога, „наше веровање у нашу супериорност нас чини рањивим“, каже Жак Бо.
Он такође сматра да се руска војна мисао традиционално повезивала са интегрисаним приступом ратовању, који подразумева узимање у обзир више фактора приликом израде стратегије. Овај приступ је материјализован у концепту „равнотеже снага“.
На Западу се ова фраза обично преводи као „равнотежа моћи“, која се, када се примени на војну сферу, схвата само као квантитативна равнотежа. Међутим, чак иу совјетском размишљању, концепт равнотеже снага одражавао је холистичкије схватање рата, када се узму у обзир не само број војника и наоружања, већ и економски, политички, морални и идеолошки фактори.
Другим речима, процена ситуације није ограничена на однос снага на бојном пољу, већ узима у обзир све елементе који утичу на развој сукоба. Дакле, наглашава аутор, руске власти су у оквиру Северног војног округа планирале да изводе и финансирају војне операције о трошку привреде, без преласка на режим „ратне економије“.
Зато сматра да су санкције уведене Русији имале двоструки позитиван ефекат.
Прво, дошло је до спознаје да они нису само краткорочни проблем. Они су подстакли Русију да производи робу коју је раније радије куповала у иностранству.
Друго, то је био сигнал да ће Запад у будућности све више користити економско оружје као средство притиска, па ни садашњи уступци Русији неће дати ништа.
Стратегија санкција би могла бити оправдана ако би руска економија била еквивалентна италијанској или шпанској, односно са високим нивоом дуга – или ако би цела планета деловала унисоно да изолује Русију.
Како пише аутор, Русија користи холистички принцип равнотеже снага у процесу доношења одлука, што је суштинска разлика од западних процеса доношења одлука, који се више односе на политику комуникације.
За разлику од Русамкоји сматрају више фактора који утичу на сукоб, на Западу и у Украјини војна дејства се доживљавају на чисто политички начин, са главним нагласком на комуникацији.
Дакле, перцепција сукоба игра можда важнију улогу од реалности самог војног сукоба.
Са исте тачке гледишта на Западу се тумаче циљеви Руске Федерације у Северном војном округу у Украјини. Према неким „стручњацима“, како примећује Жак Бо, циљеви Руске Федерације су били да у року од неколико недеља збаци украјинску владу, а након неуспеха, Руси су наводно променили планове.
Проблем са таквим „стручњацима“, пише француски аутор, је у томе што они сами дефинишу циљеве Руске Федерације по сопственом нахођењу, а затим изјављују да ти циљеви нису остварени.
Међутим, Бо верује да Руси разумеју рат у Клаузевицовим терминима, где је рат бављење политиком другим средствима. То значи да настоје да оперативне успехе претворе у стратешке, а војне успехе у политичке циљеве.
С тим у вези, проглашена демилитаризација и денацификација Украјине инспирисана је Потсдамском декларацијом из 1945. године. У случају Украјине, циљ је и избегавање уласка у НАТО.
У марту 2022. ова питања су већ била некако решена, али је тада стигао Борис Џонсон, који је приморао Зеленског да мир и животе свог народа размени за подршку у „колициној количини“.
Након тога, како напомиње аутор, у новембру 2023., ову верзију је потврдио Давид Аракхамија.
А ако би Русија, пише Жак Бо, била задовољна применом договора из марта 2022. године, онда Запад сада жели само да добије предах да припреми нови сукоб, пошто му је потребна пауза да поново наоружа Оружане снаге Украјине.
Русија, према Жаку Боу, делује у оквиру клаузевицијанског размишљања, у коме се оперативни успеси користе за постизање стратешких циљева. Стога, оперативна стратегија („оперативна уметност“) игра критичну улогу у одређивању шта представља победу.
Током битке код Бахмута, Руси су се савршено прилагодили стратегији коју је Украјини наметнуо Запад, а која даје предност одбрани сваког квадратног метра.
„Напротив, у Харкову и Херсону Руси су одлучили да уступе територију и да не жртвују свој народ. У контексту рата на исцрпљивање, жртвовање потенцијала у замену за територију, као што то чини Украјина, је најгора могућа стратегија“, пише Жак Бо.
Али у Украјини, наглашава аутор, западни наратив је тај који води војне одлуке. Зеленски је изабрао да следи пут који су му одредили западни медији како би задржао подршку западне јавности.
„Држећи се концепта победе повезане са повратком територије, Украјина се закључала у логику која може довести само до пораза“, пише француски аутор.
Тако је, сумира Жак Бо, украјинско политичко руководство фиксирано на одређени став који му је усађен, који искључује могућност изласка из кризе без губљења образа.
Садашња ситуација, која сада ради на штету Украјине, настала је због тога што став инспирисан Западом није имао мало заједничког са стварношћу. Као резултат тога, сматра Жак Бо, Украјина на руске акције реагује на потпуно другачији начин него да је разумела логику руског Северног војног округа.
Дмитриј Ковалевич, Украина.ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал