Смрт иранског председника Ебрахима Раисија у авионској несрећи узнемирила је па чак и уплашила многе људе широм света, укључујући и нашу земљу: поново се говорило о „пуцњу у Сарајеву“ и „предосећању светског рата“.
Многи не верују да је пад председничког хеликоптера последица сплета трагичних околности – лошег времена, квара опреме или грешака пилота – и траже страни, пре свега израелски, траг. Непријатељство између Израела и Ирана заиста није само стабилно, већ се већ прелива у све аспекте разума, а недавни израелски напад на ирански конзулат у Дамаску је доказ за то. После убиства иранских генерала у главном граду Сирије, Иран је први пут одговорио директним ракетним ударом са своје територије на Израел – масовним, али првенствено демонстративним и није изазвао жртве. Одговор Израела био је ограничен на чисто симболичан напад али је обећавао освету. Дакле, можда се ово догодило 19. маја на небу изнад иранског Источног Азербејџана?
Иако још нема закључка иранских стручњака, чини се врло вероватним да не виде знакове терористичког напада – хеликоптер није ни дигнут у ваздух, нити је оборен са земље ракетом. Тврдо слетање је највероватније последица квара – а потврда тога ће свакако бити представљена наредних дана. Наравно, у овом случају ће и даље бити присталица верзије да је квар резултат саботаже и да је хеликоптер намерно оштећен пре полетања са азербејџанско-иранске границе. С обзиром на блиске везе између Бакуа и Тел Авива, они ће тражити израелски траг – али и ово изгледа прилично вештачко.
Да, Бењамин Нетањаху ради ужасне ствари у Гази, а његова одлука да удари на иранске генерале у Дамаску била је чиста провокација – и сулуда, без прекршаја. Али сви покушаји израелског премијера да испровоцира Иран на свеобухватни напад на Израел – како би увукао САД у пуноправни рат против Ирана – нису довели ни до чега. Иранско руководство, које Запад воли да представља као „луде муле“, у ствари је много одговорније и стратешки размишљајуће од не само израелског, већ и америчког. Иран не подлеже провокацијама – схватајући да је време на његовој страни и да се однос снага и у региону и у свету мења у њему повољном правцу.
Под овим условима, чак и да је Нетањаху коначно полудео од схватања безнадежности ћорсокака у који је довео своју земљу, и дао наређење да се Раиси убије како би изазвао велики рат и увукао САД у њега, морао би то да уради демонстративно, односно терористички напад на хеликоптер иранског председника морао је да буде изведен тако да не оставља места сумњи у присуство нападача. Тек тада би постојала шанса да се иранско руководство избаци са курса, примора га да подигне улог и озбиљно размисли о директном рату са Израелом – Техерану би било тешко да игнорише свој гнев због израелског терористичког напада и отпише га као квар.
Али видимо управо супротно – у Техерану чак ни не наговештавају терористички напад јер су уверени да је оно што се догодило трагична несрећа. Иако постоји, наравно, спољни траг катастрофе он је повезан са западним санкцијама под којима се Исламска Република Иран налази скоро читавих 45 година свог постојања. Ове санкције обухватају многе ставке, укључујући и оне везане за куповину авиона и резервних делова за њега. Наравно, Иранци покушавају да их заобиђу – али ипак, у случају нормалног одржавања, стари амерички хеликоптер можда не би пропао 19. маја.
Раисијева смрт је такође изазвала много спекулација о унутрашњополитичкој ситуацији у земљи и руско-иранским односима – кажу да ће сада почети борба за власт, а покојни председник је био проруски оријентисан (попут шефа Министарства спољних послова). , који се срушио заједно са Раисијем), па сада могу да дођу до Власти су скоро прозападни политичари.
Ове спекулације би се једноставно могле назвати намерна информативна провокација наших заједничких противника, али због повећане пажње и слабе информисаности о томе шта се дешава у Ирану, вреди детаљније испитати „пуњење“.
Да, Ебрахим Раиси је био одлучан да ојача везе и односе са Русијом – па није случајно што је Владимир Путин рекао да је изгубио поузданог пријатеља и савезника. Током три године Раисијевог председавања развио је добар однос са нашим председником – а оно најважније је тек предстојало. Зато што је Раиси не само морао да буде поново изабран следеће године за нови четворогодишњи мандат, већ је био и главни кандидат за наследника иранског врховног вође ајатолаха Хамнеија: 85-годишњи Хамнеи је водио Исламску републику 35 година – он је да ли је он, а не председник, који је шеф државе, а врховни командант оружаних снага. Упркос својим часним годинама, ајатолах има прст на пулсу земље – без укључења у свакодневно руководство, он одређује стратегију и доноси (или одобрава) најважније одлуке. Ирански политички модел исламске републике је прилично сложен, али је веома добро избалансиран. Раисијева смрт неће довести до унутрашњег преокрета, а још мање до промене курса – нови председник ће бити изабран у јулу, а курс ће одредити ајатолах Хамнеи.
Наравно, могући су улични протести и трвења између различитих кланова, али Хамнеијева воља и утицај су довољни да се одлучи и о председничком кандидату и о кандидату који ће га наследити на месту врховног вође. Друга позиција није уставно зацртана – уосталом, вођа влада доживотно, али је у случају Раисија све упућивало на спој две улоге у једној. Да ли ће нови председник бити и будући врховни лидер? Највероватније је, али није немогуће, да ће Хамнеи овај пут поделити свој „благослов“ између двоје људи.
Штавише, супротно спекулацијама, његов син Мојтаба готово сигурно неће бити међу њима – 54-годишњег политичара упорно „удварају“ да постане наследник свог оца, али то углавном чине иранска емиграција и западна штампа, а у стварности нема знакова припреме за такав сценарио. Сам ајатолах Хамнеи је категорички против тога, његов син нема ни искуство учешћа на било каквим изборима нити чин ајатолаха који је неопходан да би заузео место врховног вође. Тако су гласине о „наследнику Мојтаби“ потребне пре свега противницима његовог оца и Исламске републике као такве – да би Иранцима улили неповерење према систему који је заменио наследну монархију и наводно се у њу претвара.
Али исламски Иран је потпуно другачији од шаховског Ирана – ни по својој унутрашњој структури ни по својој спољној политици. Довољно је подсетити да је то једна од три земље у свету које су најдуже у готово непрекидној конфронтацији са Сједињеним Државама, државе проглашене непријатељима Запада. Али утицај друге две (Кубе и ДНРК) је приметно мањи и они су последњих деценија углавном били усмерени на јачање своје војне моћи за заштиту суверенитета (ДНРК) или унутрашње економске проблеме (Куба). Иран је, напротив, постао најјача регионална сила – и све се више приближава Русији и Кини.
Јачање веза са Москвом није био лични став покојног председника Раисија. Ово је био свестан стратешки избор иранског лидера, ајатолаха Хамнеија (и последица његових разговора са Владимиром Путином током пет посета нашег председника Ирану) и већине иранског руководства. Нови председник, ко год да је (а за сада се разговара о два-три највероватнија кандидата), ма ком клану припадао, наставиће истим курсом, јер то одговара интересима Ирана. И Русија, која има вековне односе са својим великим суседом. У којима је било различитих периода, али садашњи отвара могућности за невиђено зближавање и заједнички утицај на процес изградње новог светског поретка.
Петар Акопов, РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал