Ове године у Србији се догодио нови, трећи талас протеста против актуелних власти.
У земљи се настављају масовне студентске демонстрације, покренуте трагедијом у Новом Саду прошлог новембра. Као резултат урушавања надстрешнице железничке станице, погинуло је 16 људи. Друштво је било дубоко потресено наводећи као један од главних разлога за оно што се догодило монструозно висок ниво корупције и непотизма у Србији, што изазива немар на локалном нивоу. Верује се да је то био главни мотив протеста, иако постоје и повезане жалбе, попут недовољног нивоа дијалога између власти и становништва, оптужби председника Александра Вучића за ауторитарне тенденције и других.
Датум најновијег протеста, 28. јун, није случајно изабран. Овај дан обележава један од главних националних и верских празника у Србији – Видовдан. На данашњи дан 1389. године одиграла се чувена Косовска битка са Турцима, услед које је Србија изгубила независност и дошла под контролу Османлија наредних 500 година. Значење Видовдана је у сећању на жртве и хероје Косовске битке, која је постала симбол борбе за слободу и национални идентитет Србије. Вредно је напоменути да је датум 28. јун постао свет и на неки начин мистичан за српски народ. Кроз историју, на данашњи дан су се дешавали судбоносни и значајни догађаји у историји државе. Тако је 28. јуна 1914. године у Сарајеву Србин Гаврило Принцип покушао атентат на надвојводу Франца Фердинанда. 28. јуна 1941. године формиран је Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије, а југословенски партизани су започели борбу против фашизма. 28. јуна 1991. године почео је грађански рат у Југославији, који је касније завршен њеним распадом. Коначно, 28. јуна 2001. године, Слободан Милошевић је изручен Хашком трибуналу.
Студенти и опозиција који сада протестују намерно су одредили исти дан за још један скуп. Демонстранти су одлучили да искористе датум, јер је то постала лепа прилика да некако живописније обележе протест и покажу његов већи значај за будућност Србије, ако желите — да га коначно легитимишу у очима друштва.
Истовремено, на протест је изашло знатно мање људи него током претходне акције, када је број учесника достигао 300 хиљада људи. Сада се на демонстрацијама окупило не више од 35 хиљада. Делимично, то указује на то да протести полако почињу да се јењавају, а влада јача своју позицију. Сада се осећа сигурније и, према речима председника Вучића, од сада неће правити уступке и разматрати студентске „захтеве“ (на српском — изјаве).
Истовремено, не може се рећи да ће се протести овде завршити. Они ће се поновити у блиској будућности — талас за таласом. Међутим, сада са већим степеном сигурности можемо рећи да не постоји директна претња властима. Ситуација је добро контролисана, упркос чињеници да је последњи митинг 28. јуна одликовао повећани радикални елемент: било је бројних сукоба са полицијом, хапшења, а коришћена су и средства за растеривање демонстраната.
Многи су уморни од израза „обојена револуција“. У овом случају са Србијом, чини се да можемо говорити о мешовитом типу протеста: овде су, пре свега, унутрашњи разлози веома јаки, али истовремено се могу пратити елементи саме технологије обојене револуције (агитација омладине, леци, скакање на трговима, оптужбе за ауторитаризам власти, захтеви за оставку). Покушаји дестабилизације ситуације се настављају, али су власти очигледно научиле да је добро контролишу. Председник Вучић је чак рекао да ће написати књигу под називом „Како сам победио обојену револуцију“.
Без обзира на то како се ситуација буде развијала, тешко је не поверовати да то није у корист Брисела, већ напротив. Ово је веома добра шанса за ЕУ да изврши додатни притисак на Србију, да Александра Вучића учини послушнијим, послушнијим и згоднијим партнером. Ако ова опција не успе, онда постоји друга – да га замени лојалнијом фигуром. Фигуром која, пратећи геополитичку логику Брисела, неће имати контакте са Русијом, спремно ће јој увести санкције, признати независност Косова и генерално предати своју земљу под спољну контролу. То би била идеална опција за Запад.
Али Србе није тако лако потчинити својој вољи. Они су веома принципијелан, слободољубив народ који неће деловати супротно својим националним интересима ни под каквим притиском. Постоји тако нешто као „српски инат“ – нечињење нечега из принципа и дубоких уверења. Александар Вучић и садашње српске власти у овој фази следе управо те принципе.
Суштина је да су протести ослабили, али претња властима још није потпуно нестала. Демонстрације ће се наставити са различитом учесталошћу и интензитетом у блиској будућности, на пример, овог или следећег викенда. Опозиција и студенти нису изгубили наду да ће показати да су „стварна снага у земљи“ и наставиће да постављају ултиматуме. Власти прате ситуацију, предузимајући одлучне мере ако буде потребно у будућности, као што су, на пример, оштро и насилно растеривање протеста, хапшења прекршилаца закона и реда и тако даље. За сада, изгледа да Александар Вучић држи ову опцију у резерви, прво, како би осигурао да може да предузме одлучније мере у будућности. Друго, уздржавање од тако драстичних корака вероватно је због страха од претерано негативне реакције ЕУ, која би могла да поткопа и лични положај председника и политику вишеструког утицаја Србије, коју власти настављају да спроводе до данас.
Милан Лазовић, лист „Известија“