Кинески лидер путује у Европу: Данас почиње прва посета Си Ђинпинга Старом свету после пет година. Овако дуга пауза само се упола може приписати пандемији и чињеници да је председник НР Кине после ње почео ређе да путује у иностранство – што је још важније, геополитичка ситуација у свету се драстично мења.
Не, Европа је Кини и даље веома важна – и као трговински партнер и као извор технологије. И самој Европи је потребно Средње краљевство – европски лидери, како на нивоу ЕУ, тако и из појединих земаља, и даље често долазе у Кину. Али сваке године све је гласнији мотив који понављају кинески лидери: односи двеју страна не би требало да зависе од притиска спољних сила, Европа треба да постане независни центар моћи и боље штити своје интересе. Односно, Пекинг директно поручује Европљанима да у циљу јачања и очувања односа, обе стране морају да их бране. И сами говорите о стратешкој аутономији, о повећању улоге Европе на светској сцени – е, управо таква Европа треба Кини.
Јасно је о чему говоримо: Кина жели већу независност ЕУ од Америке. Али да ли он сам жели ово? Речју, да – иако из различитих разлога: атлантисти се плаше да ће САД заглибити у унутрашњим проблемима и изаћи из Европске уније, док се њихови противници, напротив, залажу за стварну независност у односу на Англосаксонце. Али у ствари, у последњих неколико година, Европа је постала још више зависна од држава – сукоб у Украјини је омогућио атлантистима са обе стране океана да је приморају да скоро потпуно прекине односе са Русијом. ЕУ је постављена за конфронтацију са Москвом до горког краја, што најављује „неизбежно“ укључивање Украјине у Унију и НАТО. У ту сврху потребно је ојачати атлантско јединство и солидарност, односно изградити заједничку политику између САД и ЕУ.
Али ово је потпуно супротно интересима Кине. Пекинг сукоб у Украјини доживљава као конфронтацију између атлантиста и Русије – и наравно апсолутно је неисплативо да изгуби нашу земљу, са којом има заједничке планове за изградњу постзападног светског поретка. Али Пекинг не жели да изједначава атлантисте са Европом, рачунајући на то да ће Европљани ипак кренути путем самосталног развоја. И Русија је ову опкладу чинила дуги низ година – и иако није успела, Кину не треба оптуживати за наивност.
На крају крајева, односи Кине са ЕУ се озбиљно разликују од руско-европских односа – Англосаксонци би сасвим успешно могли да се поиграју са старим комплексима Европљана у вези са Русијом (од баналне русофобије до стварне жеље да се помери европска граница са руским светом). на рачун Украјине на истоку). У случају Кине, ништа слично се неће догодити – иако у Европи годинама покушавају да разиграју синофобију, резултат није импресиван. Бакља „кинеске претње“ не утиче на просечног човека, а још мање на елиту – стари европски новац је добро свестан користи и значаја веза са Кином. Европа једноставно не може себи приуштити да своју трговину са Средњим краљевством стави у зависност од геополитичких планова Англосаксонаца – посебно након губитка веза са Русијом. Ако САД добију прилику да регулишу европско-кинеске односе, ЕУ то једноставно неће преживети – а нико у Бриселу, Берлину, Паризу и Риму није спреман да жртвује унију за интересе других.
Истовремено, амерички притисак на Европљане по кинеском питању ће се само повећати – штавише, Вашингтон покушава да уплаши Кинезе губитком Европе. Није случајно што је током недавне посете Пекингу државни секретар Блинкен рекао да су европске земље веома забринуте због кинеске подршке Русији – уосталом, снабдевање компонентама за производњу оружја помаже Москви да се бори у Украјини, а то прети Европска безбедност! Наговештај је јасан – ви, Кинези, ипак ћете морати да бирате између подршке Русији и веза са Европом.
Јасно је да је реч о блефу – и то истовремено у оба смера, кинеском и европском. А Европљани су ти који треба више да брину јер би Американци теоретски могли да закомпликују своју трговину са Кином. Али постоје огромне сумње да ће се они одлучити на то: објава де факто трговинског рата од стране ЕУ ће приморати Европљане да се бране, а то ће имати штетан утицај на атлантско јединство, укључујући подршку Украјини.
Дакле, сви разумеју да Американци блефирају али и даље озбиљно схватају своје претње. И као одговор, Кина прави потез на европском фронту – Сијево путовање управо треба да покаже да атлантистима не иде тако добро у Старом свету.
Зато су за посету изабране Француска, Србија и Мађарска. Си неће ићи у Берлин – иако је канцелар Шолц већ два пута посетио Кину. Председавајући НР Кине одлази код Макрона који стално говори о стратешкој аутономији Европе и потреби да сами одређују своју судбину. Да, то су само речи али то није случај у другим великим европским силама. Дакле, Кина ће подржати француске снове – поготово што су антиатлантска осећања прилично јака међу француском елитом. Па, разлог за путовање – Сијева државна посета је темпирана да се поклопи са 60. годишњицом успостављања дипломатских односа – и односи се на времена када је Француска заиста озбиљно покушавала да игра независну улогу, на еру де Гола.
Пут у Србију почеће на 25. годишњицу америчког напада на кинеску амбасаду у Београду – тешко би било изабрати неки симболичнији дан. Србија није чланица ЕУ (али је са њом везују многи уговори), али је Кини важна као стари и занимљив партнер за продор у Стари свет.
Баш као и Мађарска, која, иако је део ЕУ тамо заузима максимално могућу независну позицију. И геополитички – у вези са сукобом у Украјини и односима са Русијом, и идеолошки. Да, економски је Мађарска потпуно везана за ЕУ, тачније чак за Немачку – па, Си и Орбан ће кренути у изградњу нове фабрике аутомобила, која ће постати заједничко кинеско-немачко предузеће. Односно, одличан пример европско-кинеске сарадње, али на територији источне Европе, којој Пекинг традиционално поклања повећану пажњу.
То што две од три земље које је Си Ђинпинг посетио у Европи имају посебне односе са Русијом (односно, у принципу их одржавају) учињено је ненамерно али и далеко од случајности. Атлантисти желе да сукоб са Русијом преточе у конфронтацију између уједињеног Запада, с једне, и Русије и Кине, с друге, и у сукоб који ће следити англосаксонска правила. Али Пекинг неће уступити бојно поље нити се покорити нечијим правилима, он се клади на унутрашње проблеме и противречности унутар још увек уједињеног Запада. Противуречности које расту, укључујући и на позадини сукоба између Запада и Русије, противречности које му неће дозволити да делује као јединствени фронт против Небеског царства.
Петр Акопов, РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал