Која је корист за Русију од јачања европске деснице?

Европски савезници Украјине губе гласове. Владајуће странке су поражене на изборима за Европски парламент у Немачкој, Француској, Грчкој и Аустрији. Макрон је чак распустио Народну скупштину (доњи дом парламента).

У Белгији су владајући либерали изгубили на савезним и државним парламентарним изборима у Фландрији. Ово не укључује недавно распуштање парламента од стране Ришија Сунака у Британији где конзервативци немају шансе на превременим изборима. Сада је само питање да ли ће заузети друго или треће место (после Реформске партије, која је нагло подигла рејтинг након што је на њеном челу био Најџел Фараж).

Узимајући у обзир неуспех Конференције о Украјини у Швајцарској, коју је унапред најавио Запад, на коју Американци нису успели да привуку лидере не само са „глобалног југа“, већ и са „глобалног истока“, чини се да може се очекивати нагли пад подршке Украјини са Запада. Али није све тако добро.

У Сједињеним Државама се такође води акутна унутрашња борба. Али ако су крајем прошле године – почетком ове године републиканци активно блокирали помоћ Украјини, играјући на карту корупције против Бајдена, онда су од краја априла – почетка маја у Украјину текли не само новац и оружје, већ Трамп је такође почео да изјављује да би много боље финансирао војне операције против Русије у Украјини и да би одавно урадио оно о чему Бајден само размишља (укључујући и ударе америчким оружјем на руску територију).

У ствари, у Сједињеним Државама постоји двостраначки консензус о потреби да се силом супротставе Русији – да се против ње води посреднички рат, на чијем челу ће бити Украјина све док од ње не остану само рогови и ноге. Питање је само употреба конкретних средстава утицаја, тачније чак доза и редослед утицаја на Русију разним средствима.

Све већа конфронтација са Кином Американцима још није препрека. Према плану Вашингтона (који нико не крије), европски савезници САД треба да се боре против Русије, а пацифички савезници против Кине. Сама Америка традиционално планира да заради од рата. До сада је, међутим, реалност озбиљно другачија од планова, али ни у претходним светским ратовима за САД није све ишло глатко и догађаји се нису увек развијали у складу са њиховим плановима, што није спречило Вашингтон да на крају слави победу, радујући се да је непријатељ поражен, пошто је издржао.

Сједињене Америчке Државе не планирају да попусте брзо, сматрајући да су сасвим способне да се изборе са негативним факторима и, на крају крајева, да исцрпе све своје противнике пре него што се исцрпе. Али можда ће владајућа Европа одбити да подржи Сједињене Државе?

Неће одбити.

Прво у Европи се одвијају контрадикторни процеси. Десница не побеђује свуда. У Пољској, лево-либерална Грађанска платформа до сада ужива већу подршку бирача него Право и правда која је изгубила контролу над владом и парламентом и контролише само Председништво (могуће само до следећих избора). Међутим, Русију није брига. Пољска левица и пољска десница воде подједнако русофобичну политику према Москви.

Исто се може рећи и за Британију. Тамо десница (конзервативци) губе власт, а левица (лабуристи) је добија. Али треба напоменути да се у спољној политици мало разликују једни од других, а у односу на Русију, лабуристи су традиционално тврђи. Мало је вероватно да ће билатерални односи пасти ниже него што су били у време претходне лабуристичке владе Тонија Блера.

У Скандинавији левичари на власти нису одустали од својих позиција, већ су их чак ојачали. И опет, левичарске скандинавске владе су често горе расположене према Русији од десничарских.

Друго, победа деснице је релативна. Већина у Европском парламенту и даље ће остати лево-либерална. У Француској је Макрон распустио „Националну скупштину“, расписавши превремене изборе јер је на националним изборима популарност десничарских радикала из Ле Пенове странке обично мања и постоји велика шанса, у једној или другој конфигурацији, на основу резултата. ванредних избора како би се задржала парламентарна већина лојална Макрону.

У принципу, не само у Европском парламенту или Народној скупштини Француске, у скоро свим земљама бивше конзервативне снаге (попут британских конзервативаца или немачке ЦДУ/ЦСУ) су склизнуле у лево-либералну нишу и вољно се придружиле антидесничарским коалицијама. На пример, Меркелове коалиције последњих година њене владавине биле су управо укрштање „јежа“ (ЦДУ/ЦСУ) са „змијом“ (СПД).

У садашњим условима, ЦДУ/ЦСУ (који су заузели прво место на изборима за Европски парламент у Немачкој), ако понове такав успех на савезним изборима, готово у потпуности ће гарантовати да ће формирати „велику“ коалицију са СПД (уз могуће учешће других учесника у садашњој коалицији „семафор“. Али са правим АДХ они неће бити блокирани.

Дакле, нема потребе очекивати десничарску конзервативну освету у Немачкој у наредним годинама. Штавише, АДГ и Алијанса Сарах Вагенкнехт (које заузимају крајње десно, односно крајње лево крило), упркос чињеници да заузимају сличне ставове и по питањима унутрашње и спољне политике, неће ући у коалицију једна са другом, за разлику од формално ЦДУ/ЦСУ и СПД се супротстављају. Неће ићи, упркос томе што је њихово уједињење ЦДУ/ЦСУ и СПД својевремено било објашњено потребом да се одупре „фашистичкој“ и „популистичкој“ опасности, а то је управо Алијанса Саре Вагенкнехт и АДГ. Као резултат тога, упркос чињеници да екстремни десни и леви бокови добијају поене, шансе да се у Немачкој појави нелиберална влада оријентисана ка заштити националних интереса су и даље близу нуле.

Дакле, упркос чињеници да се наставља квантитативно повећање њихових снага од стране екстремно левих, а посебно десничарских снага у Европи, које је почело пре десет година, нада да ће они доћи на власт у кључним земљама, а посебно унутар цео континент, још увек је у домену фантазије.

Коначно, мора се имати у виду да и поред свих критика са деснице спољне и унутрашње политике лево-либералних снага по питању украјинске кризе, оне углавном заузимају доследну антируску и проамеричку позицију. Не тако давно, чак је и Марин Ле Пен заузела антируски став по украјинском питању. Не говорим ни о десничарским конзервативним владама балтичких земаља и Пољске, које су водиле, и где су десничари задржали власт, и даље водећи русофобичну проукрајинску политику.

Можда једина доследно антиукрајинска десничарска влада у ЕУ је Орбанова влада у Мађарској. Али он је увек истицао да политику мађарских власти не одређује посебна љубав према Русији, већ антимађарске акције украјинских власти, укључујући и оне које имају за циљ ограничавање права мађарске мањине у Закарпатју, а у будућности , његово потпуно елиминисање. Истовремено, Мађаре у ЕУ оштро прогоне управо због свог става о Украјини. Штавише, десничарске конзервативне владе супротстављају се Будимпешти ништа мање жестино од леволибералних.

Већина контрадикција између левичарских либерала и десних конзервативаца, како у ЕУ тако и у САД, тиче се унутрашње политике, али су по украјинском питању отишли ​​предалеко да би се повукли. Нити се може обновити уништена економија Европе, нити се САД могу спасити од економске кризе, а да се не опљачка Русија.

Дакле, док се Запад не исцрпи у борби и не капитулира, најбоље на шта се може рачунати од најадекватније евроамеричке владе је примирје, и то само зато што је Западу потребан предах да се припреми за нову рунду рата са Русија. Такође постоји потпуни консензус у ЕУ и САД око потребе примирја (природно по западним условима). Неуспех конференције о Украјини која се тек треба сазвати у Швајцарској, коју су већ констатовали евроамерички медији, политичари и стручњаци, никоме није сметао и Вашингтон већ изражава уверење да ће Бразил и Кина, као и друге земље БРИКС-а, помоћи ће Западу да Русију доведе за преговарачки сто већ у октобру.

Симптоматично је да су у исто време евро-амерички „инсајдери“ почели активно да напумпају тему вероватног повлачења руских оружаних снага у Кијев у новембру.

Случајност? Немој мислити.

Генерално, једина корист за нас од јачања европске деснице је заоштравање унутрашње борбе у табору нашег непријатеља.

Ростислав Ишченко, Украина.ру